Премашили смо три месеца протеста. Ближимо се четвртом. Гледам пренос овог гурања са полицијом испред градске скупштине у Новом Саду. Власт спусти лопту, а онда подигне гард. Позове на дијалог, а онда оне које позива назове страним плаћеницима, закаже седницу за избор градоначелника Новог Сада, а онда не пусти опозицију у салу Скупштине.
Могла је опозиција и да не дође. Исти би резултат био, осим што не бисмо имали тај моменат да им није дозвољено да се изјасне о новом градоначелнику. И добро, не бисмо видели како су демонстранти јајима и брашном „офарбали“ жандармеријске штитове. И то је то.
Знамо да у институцијама може да прође све што иде у корист Александру Вучићу и владајућој камарили.
Кад је опстанак на власти – морање
На овај начин Александар Вучић производи нове теме које као последицу имају звучне, бомбастичне наслове, који привлаче пажњу посматрача. А све што привлачи пажњу, а није потпуно испуњавање студентских захтева у вези са погибијом 15 невиних људи на Железничкој станици у Новом Саду, јесте залудан посао.
Залудан ако вам је циљ дубинска промена система, а промене система нема без промене власти.
Пријатељ ми је написао да је „њихово морање да остану на власти веће од жеље осталих да се такве власти ослободе“ – прва групација спремна је на све, а друга још калкулише. У праву је.
Један билборд који сам приметио на студентским протестима нас куражи и гласи „Мирише на слободу“. Ако у овој ситуацији некоме мирише на слободу, другима мора да мирише на мемлу затворске ћелије. То је погонско гориво напредњачке одбране.
Наравно да ситуација често стави пред нас изазов како да одговоримо на њу. И тако многи актери, које откад су се студенти побунили није огрејала јара рефлектора, покушавају да се истакну. И тако, тим истицањем, направе причу која помери фокус са кључне ствари.
Сваки пут кад се то деси, Александар Вучић осети пријатне жмарце.
Откуд ја то знам? Шта ми даје право да претпостављам ситуације којима нисам присуствовао?
Не знам ја ништа, али ме упућују истраживања Црте, која, чини ми се, показују суштину ствари.
А то је да: 58 % грађана верује студентима, а 33 % грађана верује Вучићу; 64 % грађана подржава студентске демонстрације; 84 % грађана подржава захтев да се објави сва документација о паду надстрешице у Новом Саду; 72% грађана сматра да захтеви студената нису испуњени; 20% Вучићевих гласача подржава студентске протесте – дупло више него у децембру.
Ово истраживање показује да се тренд подршке студентима добрано повећао у односу на децембарско истраживање.
У српској политици два битна учесника
Велики део опозиционе јавности не жели да чује нешто што је већ постало факат. Данас у српској политици постоје два битна учесника – један је тренутно моћнији, а други слабији. Први су студенти, а други је Вучић.
Не знам какав вама остављају утисак реченице које у себи садрже „он крши законе“, „излази из уставних оквира“, „институције не функционишу“. Та толико пута поновљена општа места данас звуче другачије.
Кад студенти траже да се поштују Устав и закони и да институције раде оно што им је посао и иза тог захтева стане десетине хиљада младих људи који ће кројити судбину ове земље, хиљаде промуклих грла и крвавих табана потенцијала високог напона огрнутог у заставу Србије, све то добија на важности.
Студенти су уставобранитељи 21. века.
Захтев студената да тужилаштво и судови раде свој посао би веома вероватно довео до покретања кривичног поступка против самог Вучића, што би извесно значило да би председник Републике био ухапшен.
Зато ја извесно да власт студентске захтеве неће испунити.
И шта онда?
Генерални штрајк
Сећате ли се колико је власт инсистирала на лажи да једино надстрешница није реконструисана. Чак је и председник понављао ту лаж. Исто тако сада инсистирају на наративу да није било корупције у послу реконструкције Железничке станице у Новом Саду, те да су за пад надстрешнице и смрт 15 људи криви нестручно изведени радови и траљав надзор. Покушавају да нас убеде да није корупција већ струка. Нисмо ми него они. У том грму лежи страх, значи. Тамо где је њихов страх, ту је наш посао.
С обзиром на то коначном расплету би највише допринео јасан став универзитетске Комисије, коју је конституисао Сенат БУ, о томе да ли се из објављене документације јасно види основана сумња да је лоповлук довео до пада надстрешнице и погибије 15 људи. Или да закључе да недостају делови документације, који дају одговор на питање да ли је корупција убила људе.
Није ли то разлог за постављање ултиматума за смену Загорке Доловац и Младена Ненадића, главног јавног тужиоца за организовани криминал. Ништа нису предузимали, иако постоје докази.
Ултиматум би требало да подразумева избор одређених тужилаца на њихова места.
Цела прича око ултиматума који је озбиљан удар у темеље коруптивног режима треба да доведе до великог скупа у Београду, где би више стотина хиљада људи на општенародном сабору прогласило генерални штрајк. За ову бољку Вучић нема противотров.
Отварање било које друге теме омета општенародну побуну, коју предводе студенти.
Зашто студенти?
Зато што су остали актери 13 година имали да ангажују своје капацитете, а резултат знамо. Ово што раде студенти даје резултате.
Предлози за прелазну владу, последично, отварају питање ко би у тој влади седео и неминовно руше јединство побуне.
Упади у локалне скупштине и зграду Народне скупштине руше концепт мирних и ненасилних протеста и дају Вучићу прилику да пред странцима може да нађе алиби за употребу силе.
Чак је отварање питања забране ископавања литијума данас сувишно, зато што одвраћа пажњу од главне ствари.
Учешће у раду Народне скупштине и локалних парламената руши концепт генералног штрајка.
Небитно је да ли је отварање ових питања и покретање оваквих политичких акција последица сарадње са режимом, потребе да неки учесници у политичком и јавном животу дају неуспешне одговоре на осећање своје небитности, или напросто политичког дилетантизма.
Шта год да је разлог, штетно је.
Скретање пажње са захтева студената да се поштује Устав, да функционишу институције и да се похапсе сви који су покрали народне паре и тако побили 15 људи у Новом Саду је свесно или несвесно помагање Вучићу да политички преживи.
А то је залудан посао.
Ратко Фемић (Извор: Нова.рс)
