Новосадска надстрешница и убијени испод ње, непролазна су оптужница против неразвлашћеног поретка рушитеља „политичких надстрешница“ током минуле три деценије и трагичних последица које јахачи српске апокалипсе затрпавају заборавом, црквеним молебанима, и заглушујућом пропагандом служби и власти да нису њихове руке нимало крваве, него су крваве руке Америке, Европе, Запада, свих у свету, осим „држава слободе“: Путинове Русије, Кине, Северне Кореје, Ирана, Венецуеле, диктатура у Африци.
Велика и судбинска „надстрешница“ срушена је у Београду, у јуну 1991. Да би се спречио рат и очувала она велика држава од Алпа до Ђевђелије и од Сегедина до Јадрана, Запад је гарантовао убрзано чланство Југославије у НАТО алијанси и тадашњој Европској заједници, и велике новчане донације за демонтажу поретка служби безбедности.
Не! – одговорили су и Слободан Милошевић, и те службе, и антизападној идеологији заветовани генерали Војске, и Црква, и бучна већина националне елите. Минирањем те „надстрешнице“, започео је страшни и бесмислени рат, у коме су убијени и држава и више од двеста хиљада људи!
Обогаћени, алави, осиони, недодирљиви, окићени ордењем и националним почастима, рушитељи Југославије, њихови мафијаши, ескадрони смрти, „башибозук, багра и брабоњци“, како их је назвао Коча Поповић, оборили су 1994. и „План З-4“, политичку „надстрешницу“ над Србима у ратом раскомаданој Хрватској. САД, Русија Бориса Јељцина и Европска унија Србима у Српској Крајини, да би рат у Хрватској престао, гарантовали су статус државе у држави Хрватској. Не, не, не! – ратоборно је одговорено.
Убрзо, у хрватској ратној офанзиви названој „Олуја“, више од двеста хиљада Срба Крајишника свој завичај и своје векове живота у Крајини однели су у страшној избегличкој колони, а многи су и убијени. Сви они који су рушили и срушили „План З-4“, саучесници су у великом злочину над крајишким Србима. Они су часници хрватске „Олује“.
Удба и њени официри срушили су 1997. коалицију „Заједно“, надоносну политичку „надстрешницу“ над Србијом. После тромесечних демонстрација и победе у свим већим градовима, укључујући и Београд, пораз тадашње власти био је неизбежан и на парламентарним и председничким изборима. Три чланице те коалиције бојкотују одлучујуће изборе. Бојкотују победу „Заједно“. Власт опстаје и покреће крвави рат на Косову, са циљем да Косово буде очишћено од Албанаца, као што је Крајина очишћена од Срба.
У Рамбујеу, 1999. САД, Русија Бориса Јељцина и ЕУ, нуде трајни опстанак покрајине Косово и Метохија у државним оквирима Србије, уз гаранције високе аутономије албанској већини. Не! – и тада је одговорено. Срушена политичка „надстрешница“ над Косовом узроковала је НАТО бомбардовање, капитулацију и резолуцију 1244 Савета безбедности УН о трајном прогону државе Србије са Косова!
У Бечу 2006, на преговорима о трајном статусу Косова, срушена је још једна политичка „надстрешница“ над Косовом. Одбијен је Ахтисаријев план, који је Србима на Косову гарантовао готово све оно што је „З-4“ гарантовао Србима у Крајини.
Рушене су све политичке „надстрешнице“ спаса и подизане само „надстрешнице“ смрти. Под њима су прекинути животи и мученика са Ибарске магистрале, председника Србије Ивана Стамболића, премијера Зорана Ђинђића, новинара Славка Ћурувије и Даде Вујасиновић, судије Небојше Симеуновића, српских младића и дечака у кафићу „Панда“ у Пећи…
У гранатирању Сарајева, убијено је и 1.600 деце, а калуђер један је, недалеко од Сребренице, благосиљао стрељање муслиманских дечака. Убијена албанска нејач бацана је у реке и језера по Србији, а стотине њих затрпани су и у масовним гробницама на полигонима Милошевићеве полиције у Београду!
У тој страшној деценији, убијено је и неколико десетина хиљада Срба. Сулуди пројекат рушења Југославије, која је била и највећа могућа Србија, узроковао је страдање свих. Већ две и по деценије, нема ратова. У свест и подсвест милиона Срба, а нарочито младих који и не памте крваве деведесете, убризгава се пропагандни отров „постистине“, која је лаж о свему. Највећи национлани порази и срамота проглашавају се за победе, а злочинци за хероје и моралне узоре.
Прошле године, на Сретење, дан државности данашње Србије, изговорена је морбидна похвала виновника највећег националног понора у српској историји: „Југославију су стварали најгори, а срушили су је најбољи.“ Ти „најбољи“ су рушиоци „надстрешница“ над државом, над народом, над људским животима, над законима, над памећу, над моралом, над слободом, над истином.
НЕИЗДРЖ?! – узвикнула је ових дана једна студенткиња и у ту реч сажела све срушене „надстрешнице“ живота, и данашње, и оне оборене у зловремену, када она није била ни рођена. Минути ћутања за убијене испод новосадске надстрешнице нису воx цламантис ин десерто, глас вапијућег у пустињи. То је, надам се, буђење Србије из дубоке коме. Подршка студентима.
Вук Драшковић (Извор: Данас.рс)
