Након Ђукановића, Груевског, Додика, Раме, Орбана, предсједник Србије АВ улази у елитни круг регионалних аутократа које је покосио Хубрисов синдром, психосоматски поремећај који карактеришу “стечене промјене личности усљед конзумирања власти”. Сви они су говорили или говоре како нису месије, како једва чекају да вођење својих приватних државица препусте неком млађем, а све чине да се то никад не деси. „Хубрис“ и Вучићу смета да реално сагледа учинке своје владавине, зато му се чини логичним и опште прихваћеним да и наредних десет или двадесет година побјеђује на свим изборима, водећи државу час као предсједник, час као премијер. Звучи познато, Путину се штуца иако га не помињемо!
Џаба повлачење са чела партије, сви у Србији, али и Европи, знају да је Александар Вучић власник партије и државе. Након СПС, који је смијењен, али не и забрањен 2000. рођен је СНС, моћнији, масовнији, опаснији и бруталнији од поменутог узора.
Власник партије и државе
То је први разлог зашто господар Вучић треба да оде. То јест да се повуче. Тако љепше звучи. Партијска држава је промовисала незнање, непотизам, корупцију, криминал, страх и мржњу. И произвела потпуну контролу над политиком, правосуђем, бизнисом, полицијом, тајним службама, образовањем, здравством, културом, дакле – цјелокупним друштвом. Хубрис синдром спречава и Вучића, као и сваког аутократу или диктатора, да види како је плански и за његов приватни интерес поништен интегритет свих институција, које умјесто да служе грађанима, служе једном човјеку.
Други разлог, за повлачење предсједника Вучића је ендемска корупција која је поклопила друштво, стигла и до репа, а кренула је од главе. То јест од њега.
Преко ноћи, његови пријатељи, кумови, саборци, постали су најбогатији људи Србије, дијелећи између себе, за ових 12 година, највредније послове и ресурсе. Да подсјетим на један историјски детаљ: у Млетачкој републици сигурно нису знали за Хубрис синдром, али најстроже су кажњавали владаре који се огријеше о власт. Зато је на зидовима Дуждеве палате, гдје су осликани славни носиоци те функције, лик једног дужда префарбан црном бојом. Наиме, дужд Марино Фалиеро је тај који је осуђен на “дамнатио мемориае” – забрану јавног сјећања. Разлог – хтио је да присвоји више власти и испред интереса Републике стави личне!
АВ би могао да размисли о повлачењу и због сљедећег, то је трећи разлог: Србија цивилизацијски назадује, разапета између Истока и Запада, диктатуре и демократије. Већ три деценије, са кратком паузом након пада Милошевића, краду се избори, злоупотребљавају државни ресурси, купују гласови, уцјењују бирачи, линчује опозиција и сатанизује невладин сектор и слободни појединци. Зато најбољи млади људи одлазе. Не због рата или глади као 90-их, већ због неправде и обијести актуелне власти.
Шта раздваја врх власти од врха мафије?
Четврти разлог за повлачење Вучића јесте криминал. У неком од наредних извјештаја Европске комисије стајаће преписана реченица из сличног документа везаног за ЦГ у Ђукановићево вријеме – да нема јасне линије која раздваја врх власти од врха мафије.
И Вучић се, не можда тако безобзирно као Ђукановић, не одриче познанства или покровитељства над шефовима криминалног миљеа, они су његови пријатељи, а злобници кажу и партнери, са њима је на свадбама и на сахранама. Толика увезаност политике и мафије је срамота и за Вучића и за Србију. СНС није само онај дио под краватама који води кампање, већ и онај под капуљачама који подупире побједе. Јавна је тајна да постоје приватне војске, насиље је постало дио српске свакодневице, а шефови мафије људи од угледа и примјера.
Пети разлог јесте Вучићева кадровска политика. Како вријеме одмиче, све су гори они које бира и којима се окружује. Тако је радио и његов политички учитељ Ђукановић. Пуне три деценије. Понекад испада као да се спрда са сопственим народом и друштвом, јер на челне позиције владе, скупштине, министарстава, градова, правосуђа, државних органа, поставља особе које су негација мислећег и кредибилног. Као да тиме искушава границе своје моћи, као да жели провјерити има ли ишта што Он може сасути у лице пучантсву, а да оно може то одбити. Или казнити. Од Ане Брнабић до Александра Вулина, од Томе до Порфирија, од Додика до Мандића, јасно се види да Вучић посматра сараднике као пионе на шаховској табли, уживајући када их размјешта, унапређује или деградира, а они стрепе не знајући до посљедњег момента какву им је судбину намијенио.
Има ли убједљивијег повода за размишљање о коначном повлачењу шефа Србије од тужне слике данашњег српског друштва. То је шести разлог.
Проклето одговорни државници чине све да поспјеше развој кредибилне опозиције, невладиних организација, независност медија, слободу појединца, грађанина. Они други, проклето неодговорни, опозицију праве по сопственој мјери и потреби, гуше НВО сектор, слободне медије доживљавају као страно тијело, док код грађана развијају њихове најгоре, из традиције наслијеђене и преузете, обрасце понашања, засноване на стрепњи, неизвјесности и покорности. Народ је престрашен, сломљен и изнурен, подјелама и свађама. Политичари власти умјесто да служе грађанима, они их понижавају. Као и шефу Вучићу, тако и њима – озбиљна расправа, отворени дијалог, борба аргумената, представља губљење времена. “Зачкољица је у томе што су чланови његове администрације једнако покварени као он. Сваком монструму у историји, то треба нагласити, била је потребна велика помоћ да би спровео своју политику.” Не односи се овај цитат на Србију и АВ. Овако је бриљантни амерички пјесник Чарлс Симић видио своју Америку након прве половине Трамповог мандата. Али, признајем, нема шта да се дода ни у случају доскорашње Милове Црне Горе или данас Вучићеве Србије.
Медијски разоренији него у ери Милошевића
Разлог седми – медији. Србија је данас медијски више разорена и загађена него у ери Милошевића. Обриси данашње окупације нијесу само политички, већ културолошки. Зато су дубљи и дугорочно опаснији. Пинк култура, кич и треш забава, пријети да покори српско друштво, али и читав регион.
Честе слике насиља на улицама српских градова, оно што се прошле године десило у Београду и Младеновцу, управо су продукт поменуте Пинк културе, звијезда и звјездица, насиља и неморала којима се свакодневно засипа српска и регионална омладина. Незнање, кич, неукус, криминал, лажи које промовишу режимски медији разарају темељне вриједности грађана Србије.
„Информер“, „Ало“, „Блиц“, Хепи, Пинк и остала многобројна родбина служе Вучићу као тољага, за ућуткивање и дискредитовање опонената из политичког и јавног живота. Свака различитост, национална, вјерска, расна, идеолошка или политичка, третира се на највулгарнији и најнасилнији начин од пропагандне батине коју персонификују особе без трунке интегритета и морала. Само ако се АВ повуче, Србија може бити спасена од оваквог страдања.
И посљедњи, осми разлог за повлачење је регионални. Просто је запањујуће да након можда највеће трагедије у историји Србије, оне коју је произвела Милошевићева владавина, некоме у Београду падне на памет да оживљава српски свет. И да све Србе опет трпа у један тор, који зову државом!? А да Хрвате поново изједначава са усташама, Бошњаке са балијама, Албанце са Шиптарима, Црногорце са Штедимлијама. Испада, све је као прије три и по деценије, само што се не пале тенкови! И што се они не шаљу да ослободе голоруки српски народ. Да није ничег претходног, само би овај разлог био довољан да се Вучић запита да ли је оно што он зове јака Србија, никад јача, а што илуструје улагањима у наоружање, нешто са чиме треба да се поноси! Да ли је Србија од које сваки комшија стрепи или зазире у интересу саме те државе! Или је њен интерес да својим просперитетом, како економским тако и културним и друштвеним, постане примјер за регион, неко коме се комшије диве, а не неко од кога штрецају?! Само демократска Србија може да донесе просперитет и себи и окружењу. И обрнуто – Србији и региону нема мира док власт у Београду емитује, како унутар земље тако и у регији, нетолеранцију, силу, говор мржње.
Ако је Вућићу, како кажу злобници, најважније мјесто у српској историји, онда је можда посљедњи моменат да се повуче. И тиме спасе бар нешто од онога што је добро учинио, у обнови и изградњи земље. И да тако преусмјери свој точак на ту позитивну страну. Да не доживи Ђукановићеву судбину. И да се онда каје што није отишао на вријеме. Што је умјесто критичара слушао своје слуге које су га убјеђивале да треба још дуго, дуго да нас води. Јер нико то не зна боље од њега. Вучић би требало да зна – тамо гдје се ствари доведу до тога да један човјек, вођа, нема алтернативу, на крају испадне лоше и за земљу и за тог вођу.
Зато је вријеме, предсједниче, за мудру одлуку.
Жељко Ивановић (Извор: Вијести.ме)
