Вучићевом мраку се види крај!

Задивљујуће је како нам мало треба да се окрилатимо и дохватимо висина које нам припадају, а још мање да се отресемо ледину, где никако није место, но…

Страшно колико смо склони малодушју и како лако у њега утекнемо. Ево смо се безмало предали разочарани што студенти нису учинили више.

Мирисало је на слободу али су морали још! Ми смо били ту негде у резерви, друго и трећепозивци, спремни да урадимо шта?!

Да славодобитно закорачимо у слободу коју смо ми дужни деци, а не они нама!
Чекали смо да нас поведу у јурише они којима смо сјебали кораке, па смо, ето, силно разочарани што је Вучић и даље ту где јесте!

Аман, људи, па деца су тукла нашу битку! Туку и даље!

Славно, храбро и без намере да се предају као ми.

Они су једва проходали кад су ови јахачи напредњачке апокалипсе зајахали Србијом, ми смо ћутали деценију и кусур, али и даље очекујемо да наше гунђање у браду проговори њиховим вапајем!

Срамота је то! Срамота је да клонемо и лелечемо над судбином клетом док нам деца још стоје у строју, корачају богазама што смо им оставили уместо стаза, јуришају на “ровове” где смо ми били дужни да им саградимо мостове…

Деца су нас подигла из блата, умила, напојила, осоколила и замолила да кренемо за њима. Не испред њих, где нам је место, већ за њима, не жалећи себе у првим редовима.

И шта су још требала да учине?!

Чему још да нас науче?!

Колико још да нам усправе главе?!

Колико високо да подигну свете тробојке па да прогледамо у мраку?! Мраку који смо им МИ оставили, али нам нису замерили, а ми њима, ето, с пуним правом замерамо што нису…

Што нису пизде као ми па да се мало као тобож боре за слободу, а навече у кафани да злосрећни певају о њој пијани!

Јесмо ли се заиста надали слободи на рекама дечије крви, а ми да видамо заноктице?!

Јесмо ли шта бољи од овог зла ако смо већ спремни да се помиримо како смо учинили све али не иде?

Иде, бре! Деца нису застала, не смемо ни ми!

Ни да помислимо тако шта!

Дужни смо им Србију!

По њиховој мери, јер нама је свака била добра, па не је била и куса и подрана!

Они је истински воле и не желе живот никуда без у њој, а нама је изгледа све једно, само да отаљамо животе!

Деца су постала наши преци, а ми рђави потомци.

Заћутимо ли сад, помислимо ли да ништа више не можемо да учинимо – немамо права сутра ни од њих, ни од Србије, да очекујемо да нас познају!

Њихови су врхови, наше ће довека бити мишије рупе, ако нас и мишеви с гађењем не потерају из њих.

Ништа још није готово, напротив!