У страху од побуњених грађана, данас је Александар Вучић тајно, уз присуство кинеског амбасадора, отворио деоницу ауто-пута Милош Велики од Прељине до Пожеге, дугу свега 19,5 километара, а радови на овој деоници званично су започети још у мају 2019. године. Шест година за мање од 20 километара ауто-пута — то су чињенице.
Ако се овом динамиком настави, остатак трасе до границе са Црном Гором, који износи око 110 километара, могао би бити завршен за још три деценије. Србија ће тада можда имати ауто-пут до Бољара – али неће имати људе који памте када су радови почели.
Упоредимо то са Хрватском, која је још пре 20 година завршила око 400 километара ауто-пута од Загреба до Сплита, кроз изузетно захтеван терен, за свега пет година. Тунели и мостови нису оправдање за оволику спорост. Али су одавно прокопани, а европске земље граде у планинама, брзо и ефикасно.
Суштински проблем није ни у брдима ни у тунелима, вец́ у начину на који се код нас радови изводе и уговарају. Цена по километру вишеструко превазилази европске стандарде, а послови се додељују без јавних конкурса и без транспарентности, кроз унапред договорене аранжмане које нико не контролише. Чињеница је и да је овај ауто-пут коштао чак 21 милион евра по километру, иако је иградња јужног и источног крака Коридора X, који укључује и Грделичку клисуру, коштала је 7 милиона по километру.
Док председник пред камерама говори о “историјском дану”, јавност остаје без одговора на кључна питања: Зашто градимо тако споро? Зашто плаћамо тако скупо? И зашто нико за то не одговара?
Ово није успех државе већ огледало система у којем нема одговорности, а још мање – брзине, реда и закона.
Странка слободе и правде
