Устани Србијо 
Вучић је озбиљно рањен, али то не значи да је готово. Напротив! Он и његове присталице – у стању огромног страха од губитка власти и плена који са њом иде, те одговорности за учињено – сада су чопор још опакијих звери. Са њима на крај нормална Србија може да изађе само избегавајући ескалацију подела око онога што сада није приоритет, односно инсистирањем на јединству око онога што мора да се поштује у правној држави какву желимо.
То је Устав Србије који наш диктатор непрекидно гази. Он је узурпатор ове земље а студенти и други грађани који бране оно што би институције требало да буду, представљају уставобранитеље. Национално-демократски консензус оних који желе бољу Србију, могућ је само на темељу важећег Устава и уставног патриотизма!
Устав није „Свето писмо“. На легалан начин Устав може да се мења, али док се то не деси, све нас обавезује. А пут ка променама садашњег картел режима и накарадног система поплочан је формирањем техничке владе (или ако народ буде принуђен да директно сруши диктатуру онда тзв. прелазне владе) и затим спровођењем поштених избора. Тек ћемо на њима бирати шта хоћемо; сада се одлучује о ономе шта нећемо. То је самодржавље, велеиздаја, живот у понору испуњеном лажима, даље функционисање државе као мафијашког картела.
Да бисмо одбацили оно што нећемо, не смемо пре времена да се јавно посвађамо око онога што хоћемо. Наравно, сваки став, изражен на законит начин, прихватљив је. Па и то да би Србија требало да се одрекне Косова. Но, зна се процедура. Референдум, евентуална промена Устава. На грађанима је да прихвате или одбаце оно што им се предлаже.
Баш то плаши србофобе који, као што су пре двадесетак година заговарале Соња Бисерко и Наташа Кандић, и даље инсистирају да Срби преузму на себе кривицу за туђе злочине и одрекну се сопствених националних интереса. Проблем је за њих то што је јасно да огромна већина грађана наше земље на то није спремна. Зато покушавају да спрече да са падом диктатора Вучића пропадне и његова велеиздајничка политика. Штавише, хтели би да је заокруже.
Против су Вучића, а подржавају његову издају! Препрека за то да се она у новом виду „развија“ када Алек падне са трона, за њих су они који на друштвено-политичкој сцени добијају све већу популарност, а на позицијама су заштите националних интереса колико и демократије.
Да сада и конкретизујем речено кроз један пример. Душан Теодоровић, који јако воли да се истиче да је академик (редован члан САНУ), а познат је по изразитим антисрпским ставовима, окомио се на Немању Шаровића, који је вешто разобличио суштину Вучићевог путујућег политичког циркуса, који је пре неки дан гостовао у Јагодини.
Тај Теодоровић – познат по залагању за признање великоалбанске косовске сецесије, увођење санкција Русији, улазак у опскурни НАТО – написао је: „Немања Шаровић интервјуише гомилу идиота и приказује затуцаност и примитивизам вођиних присталица. Једини проблем је што је годинама управо он био заменик председника странке која је баш такве окупљала“.
Нема шта: екстремно испољавање шовинизма (агресивног уверење у супериорност сопствене скупине ма које врсте, над другим људима). Никада нисам био поклоник СРС-а, али за ту странку, односно њеног председничког кандидата, на њеном врхунцу гласало је 1,65 милиона грађана Србије, односно 40 посто оних који су изашли на изборе. Већина њих сигурно нису били идиоти, већ се ради о национално и социјално разочараним људима због понашања оних који су се заклињали у демократију, а често су се понашали на начин који није у складу са њом, нити је одраз морала, националне или било које друге одговорности.
Оправдано незадовољство многих становника ове земље због тога у наредној фази искористио је тзв. реформисани радикал Вући, да преотме бакљу власти те са њом запали и оно што је претекло после владавине наших, како се неко време после 5. октобра говорило, „демократских снага“.
Тако смо спали са лошег на горе, а не са доброг на лоше. Да смо стварно имали ваљану власт, не би у знак револта 1,65 милиона грађана ове земље подржало партију мрачног Војислава Шешеља, који је тиме што је касније пристао да брани Вучићеву политику националне издаје, показао и да је и обични користољубиви преварант.
Пре тога, у његовој партији па и њеном руководству сигурно је било немало оних који су тражили организациони оквир за отпор погрешној националној политици коју смо деценијама, у овом или оном виду, имали на делу. Они или нису пошли за људима који су се брзо показали као напредњачки НАТО квислинзи или су после неког времена одбацили њихову политику.
Тако смо поново код Немање Шаровића, који није ову нацију оштетио тиме што је био део било које власти која јој је нанела економску или социјалну штету, нити је заговарао и реализовао велеиздајничку политику у било ком виду. Напротив! Што за Душана Теодоровића, без обзира што није део Вучићевог режима, не може да се каже.
Он је заправо на линији многих елемената погубне политике српског спин диктатора као и његових претходника! Да ствари буду и горе, он и њему слични и нису толико против Вучића колико их плаши могућност да се Србија уистину демократски и национално ослободи. Није да им је Алек баш драг, али више воле да он и даље растура Србију него да она поведе политику заштите своје уставности, укључујући и територијални формат који из тога произлази.
То треба имати у виду и не наседати на подле подметачине врлог академика и њему сличних, које имају за циљ да се садашња енергија националног јединства умањи контрапродуктивним поделама!
Драгослав Анђелковић
