Кад се човјек професионално бави хисториографијом, онда су му јасне неке друштвене законитости, односно то да свако друштво и политички односи у некој земљи који имају континуитет дугог трајања, на идентичан начин одлазе са сцене. Па је тако, као што је Милошевић, човјек који је де фацто приватизирао државу и скоро у потпуности контролирао све друштвене процесе, не допуштајући никакво изненађење на изборима, једино с власти могао отићи захваљујући улици, јасно је да тако једино може отићи и Вучић. Човјек који је апгрејдао Милошевићев тоталитарни систем.
Истина је да очекујем да се то догоди већ барем двије године и сваки пут би ми се чинило да ће се то догодити, чим би кренуо нови вал просвједа. Но, Вучић се показао као превише жилав и укоријењен, а опозиција као безидејна и без праве храбрости да направи онај пресудни корак након којег нема назад. Ту их можда човјек и може разумијети, из разлога што превладајуће друштвено расположење није било бунтовно, него апатично. Јер добар дио људи је био дословно убијен у појам и остављен је без сваке наде.
А онда се догодио Нови Сад, па се, за већину неочекивано догодио студентски устанак. И онда је очито нестао страх, а дошла је нада. И, наравно, сви сад виде да је режим у паници, једнако као што је је свима јасно да још увијек није пао и да има још довољно пријетњи, насиља, капацитета за поткупљивање и етикетирање на својој страни, да неће отићи преко ноћи.
Али, без обзира на то што се сад очито дошло до момента кад су студенти дали максимум, без обзира што ће устрајати до краја, због чега је нужна осмишљена и паралелна мобилизација остатка друштва, као и опозиције, Вучићев режим је на неповратном путу према доле. Јер једноставно не можете неограничено и путем сваке врсте насиља владати, ако вам барем половица друштва, и то његов највиталнији и најкреативнији дио, једноставно не признаје легитимитет. То је на дуже стазе неодрживо.
На исти начин на који је немогуће очекивати да се студентски просвједи испушу, без да им се испуне захтјеви. А ако их се пак случајно испуни, Вучић ће сам себе развластити. Другим ријечима, масовношћу, паметним избором захтјева и одличним управљањем побуном, студенти су га довели у пат-позицију. Будући да очито воли шах, и јавно се хвали својим умијећима у том спорту, мислим да је и њему јасна позиција у којој се налази, али је још увијек у фази негације.
Свакако, колико год да је сам желио ући у историју, изгледа да у историју ипак улазе студенти. Што је сјајна вијест.
Драган Марковина (Извор: Радар.рс)
