Кад би Вучић, којим случајем, могао да врати сат на 2. новембар 2024, дан након новосадске трагедије, не би, сигуран сам, лагао да реконструкције надстрешнице није ни било. Уместо тога, уверен сам, хапсио би редом – и министре и државне секретаре и чланове Главног одбора странке и Бранка Коцкицу и Јелену Карлеушу и Крлета…
Овако, отворило се све што је у претходних тринаест година тињало. Вучићу се у ових неколико месеци десио и „хеликоптер“ и Савамала и Јовањица и Дољевац и Крушик и дрогирани кум и Лаура Ковеши, инфлација и сиротиња, и нарочито, трагедије у „Рибникару“, Младеновцу и Новом Саду. И све што је касније долазило са Андрићевог венца био је попис лоших и горих одлука. Од негирања корупције, преко пребијања и хапшења студената, употребе звучног топа до претњи да ће заменити просветаре, полицајце, тужиоце и судије… Можда и сопствени народ наоружан јајима.
Зато Вучић, сада, има гејзире побуњених грађана. Београд, Чачак, Богатић, Ниш, Крагујевац, Лесковац… више нису опомена, они су чињеница да је власт потрошила модел грађен на очекивањима а не на резултатима и да је њено сурвавање у току. И можда се то још у истраживањима не види, али кад кафанско пљување пређе у улично вијање режимских кабадахија, јасно је да је велики прасак близу.
Е сад, смислено је запитати се да ли Вучић није у стању да докучи смисао драматичних друштвених гибања због тога што му дуго државна политика и и интереси грађана нису стајали испред идеје сопственог политичког преживљавања или је у питању нешто друго? Можда осећај свемоћи? Уверење да ће га сачувати службе и полиција? Лојалисти? Будимо озбиљни. У питању је чињеница да се скоро ништа не може сагледавати, од политике до медија, без улоге страних сила са којима је још на почетку владавине склопио дил и повукао ђавола за реп. И можда би председник, у ретким луцидним интервалима, заиста понудио некакав политички излаз из ове кризе или једноставно запалио из земље, само да није оног вражјег репа.
Да ли неко заиста мисли да ће се Трамп поново погађати око Генералштаба или да ће Србија одустати од куповине рафала, руског гаса или меморандума којим се Немцима гарантује литијум? Једноставно је, Вучић је постао талац сопствених обећања. А обећао се на све стране. И врло добро зна да је покушај да се извуче из „пријатељског загрљаја“ и те како ризичан. Опет, пристанак на прелазну владу и избори под фер условима суочавају га са истим исходом – губитком власти. У том смислу треба читати и ћутање Европе, руску подршку властима и долазак Дона Џуниора Трампа.
И зато су лажи – од оне да су студенти повредили полицајца Лазара Баћића, преко тврдње да немамо звучни топ, до одвратне измишљотине да је у Оџацима пуцао вођа студената – једини излаз који се Вучићу указује на обзорју, прижељкујући повод за увођење ванредног стања. А у ванредном стању је све дозвољено. И упад на факултете и дуге цеви на улицама и полицијски час и хапшења…
Шта, дакле, напослетку следи? Вучићева деоба гнева са сапатницима попут Ане Брнабић, која студенте назива фашистима и полицијски кордони делују као привремено прихватљиво решење за режим. Са друге стране, суштински, реч је о суочавању са грађанима који долазе да се наплате за деценију и кусур понижења и презира. И спремни су да то раде стрпљиво и мирно. И истовремено, нису више спремни да трпе режим који их чини опљачканом, обесправљеном колонијом, осуђеном на беду.
Стешњеном између обећања странцима и усталог народа, Вучићу се на нагонском нивоу хушкање на сукобе чини као светло на крају тунела. Али, то је, заправо, слепа улица и сигуран пут у сопствени суноврат.
Зоран Прерадовић (Извор: Радар.рс)
