Угледни судија Врховног суда и професор у пензији Зоран Ивошевић искрени је љубитељ спорта и навијач Црвене звезде.

Долазак у Црвену звезду

Како сам почео у Црвеној звезди? Некадашњи председник Општинског суда у Земуну је врло добро знао ко сам ја и какав ми је карактер. Питао ме је за кога навијам и када сам му рекао да сам и ја звездаш, понудио ми је да дођем у клуб у Правну комисију. Већ сам писао тада неке текстове о спорту, о чувеном случају “Зјајо” и испоставило се да сам био у праву.

Почео сам да радим у Правној комисији Звезде и после годину дана су ме изабрали за председника ове комисије јер је претходнику истекао мандат. Клуб су водили Владимир Цветковић и Драган Џајић, али један други Џајић, не овај из садашњег периода.

Писао сам и Статуте клуба, бавио се правним темама. Био сам врло близак са многим људима у клубу, на пример, са трофејним тренером Владицом Поповићем који је водио тим када смо постали шампиони света 1991. године.

Приватизација као болна тачка

Приватизација спортских клубова је временом постала проблем у држави у периоду када је председник Звезде био Владан Лукић. Нема великог клуба у Европи који није приватан. Клубови су раније били удружења грађана.

Био сам члан Радне групе за писање Закона о приватизацији у спорту на предлог Звезде, а и у клубу сам изучавао то питање 2010. године.

Први текст о приватизацији који сам написао је садржао суштину: “Предмет приватизације може бити само део имовине клуба који није приватизован, а њега чини земљиште у друштвеној, односно државној својини, на коме су саграђени спортски објекти. На том земљишту по важећим прописима клуб има само право коришћења које такође улази у састав његове имовине. Приватизација овог дела имовине клуба огледала би се у конверзији права коришћења у право својине.” Та реч конверзија је кључна.

Разочарање у Горана Весића

У Звезди је у време мандата председника Владана Лукића био и Горан Весић. Оно што је Весић био касније у Београду као заменик градоначелника, то је отприлике био и у Звезди, али ја га нисам у почетку познавао као таквог. Био је демократа, сарадник Зорана Ђинђића. Били смо блиски, заједно смо ратовали против Милошевића. Ми за правосуђе, они за демократију. И ја сам га поштовао.

Али, тај човек је био врло необичан. Увек је пре седница Управног одбора звао неколико нас на разговор. Рекао саму му “добро Весићу, зашто ти не пристанеш да будеш члан УО?” Он је после другог предлога прихватио, али је био кратко у Управном одбору, око годину дана.

Мој утисак је да је Весић био спрега између клуба и навијача који су имали све већи број људи у Скупштини и на неки начин желели да они “приватизују” и утичу на вођење клуба. Чини ми се да је он сарађивао са навијачима, па је, рекао бих, и поднео оставку по њиховом налогу.

Утицај навијача у Скупштини Звезде

Део нас из управе није желео да се повећа број навијача у Скупштини клуба. То је био на неки начин почетак мог краја у Звезди, тамо 2012. године. Нисам говорио оно шта су желели да чују навијачи, већ оно што сам сматрао да је добро за клуб.

Да се разумемо, према мени су сви били врло коректни. После промене Статута клуба пред непосредне изборе, понудили су ми да будем председник Изборне комисије, што је значило да не могу да будем и члан Управног одбора. Радо сам прихватио.

Током три дана избора било је нерегуларности које сам, наравно, пријавио. Приметио сам испред стадиона младе људе који су држали папире са списком кандидата за које треба да се гласа на изборима за Скупштину. То су делили навијачи, а не Звезда као клуб.

Узео сам један папир од тих момака и отишао одмах код Весића који ми је већ био сумњив. Рекао сам му да закаже конференцију за медије и да он треба да седи поред мене. Прво је одбио, али сам му рекао да ћу обавестити јавност о томе да није желео да седне поред мене као председника Изборне комисије док саопштавама податке о неправилности у изборном процесу.

Објаснио сам да клуб није исто што и навијачи, да они имају своје удружење и да нису они Звезда. Међутим, била је група навијача који су постали професионалнци, а не обични навијачи. Преко мог бившег студента који је био међу њима сам затим добио и поруку упозорења.

Одлазак са „Маракане“

Када је у Звезду дошао Звездан Терзић, ја сам се повукао. Промењен је однос према мени, нисам позиван ни на седнице Скупштине. Због проблема са ходом престао сам временом да идем и на утакмице. Остао сам у контакту са појединим бившим фудбалерима, помагао правно када им је било неопходно.

До ове године Звезда ми је слала честитке за Нову годину, сада је и честитка изостала. Вероватно због тога што у својим текстовима жестоко критикујем председникаАлександра Вучића који је приватизовао клуб.

Вучић држи све полуге власти у земљи, па може и у Звезди. Он води све, он је главни уредник таблоида, одлучује ко ће бити у Савету РЕМ… Ја сам га назвао у свом тексту Александар Ненадлежни и Александар Самовољни.

Баснослован новац променио Пиксија

Пиксија знам још из играчких дана, сећам се када сам био на чувеној утакмици финала Купа европских шампиона у Барију, када је он играо за Олимпик Марсеј. Кратко смо сарађивали у Фудбалском савезу Југославије и имали пријатан однос.

Међутим, када је почео да води нашу репрезентацију као селектор променио је став и то ми се уопште није допало. Добио је баснослован новац и има удворички став према Вучићу. Ј***ш паре. Када су га новинари питали за студентске протесте он је на конференцији као нешто записивао. Шта ће му то у животу?

Вучић је загадио спорт и фудбал

Међу навијачима и хулиганима који су ишли на утакмице у старој Југославији је био и садашњи председник Србије Александар Вучић. Рат је практично почео у Загребу на Максимиру 1990. године. Вучић је био тамо, тукао се и бацао камење. Он се дивио навијачима, више пута је изјављивао када је дошао на власт “јаој, ја не могу њима ништа да урадим”. Док се не реши статус клубова и не дође до приватизације, неће бити ни здравијег пословања наших спортских клубова.

Ситуација у српском фудбалу данас је врло лоша. Људи који имају став нису потребни Фудбалском савезу Србије, Вучић је загадио спорт и фудбал. Најбољи не желе да уђу у ту причу, видите да је Немања Видић одустао од трке за председника ФСС пре две године. Видић је диван човек, знам га из Звезде, он је свој и такав им не треба.

Ретки су људи који имају храбрости, допада ми се председник Синдиката фудбалера Мирко Поледица који је аутоматски и члан Склупштине ФСС. Свака му част, јако је мало таквих људи као што је он.

Џајић скупо платио аболицију

Када је Драган Џајић аболиран одмах сам рекао да ми се то уопште не допада. Помиловао га је тадашњи председник Србије Томислав Николић иако није осуђен. Драган је пристао на аболицију, а можда не би био осуђен. Да је био ослобођен остао би апсолутно невин.

Дао сам касније неке изјаве на ту тему, али када смо се сретали нисмо више били тако блиски као некада.
Ако је Џајић био сигуран да није починио кривично дело требало је да сачека да га суд ослободи. Онда не би ни било помиловања.

Временом је пристао да постане пион у ФСС, више не говори како је раније причао. Многи тумаче то као враћање услуге Вучићу. Шта ће му то? Био је изузетан фудбалер, долазио је сваки дан као клинац на тренинге са Уба, имао фантастичну каријеру, играо за тим света, довео Звезду и као руководилац до титуле клупског првака света. Мада, моје мишљење је да је Владимир Цветковић био најзаслужнији за Бари и Токио, Цвеле је вукао клупске конце…

Зоран Ивошевић (Извор: Данас.рс)