Лице на функцији председника Србије је као шеф мафијашког режима свесно да после силаска са власти морају отићи у затвор, и зато се грчевито боре за опстанак. Разрешили су ме незаконито да би наставили да раде са Звонком Веселиновићем.
Био сам капетан Управе полиције градског СУП-а Београд. Одлазим у рат 1998. и 1999. Након што сам одбио да примим орден од Милошевића прво бивам суспендован, па истеран из службе. Орден сам одбио зато што не признајем да је Србија победила НАТО на Косову, већ је изгубила територију коју данашња власт у Србији признаје као независну државу.
Након што сам истеран из полиције, радио сам у обезбеђењу Небојше Човића. После 5. октобра, заправо 2001. сам судским путем враћен у службу. Наставио сам да радим у Човићевом обезбеђењу до убиства премијера Зорана Ђинђића 2003, након чега самоиницијативно и споразумно напуштам МУП. Схватио сам да је у МУП тада било криминалаца, који до дана данашњег раде.
Због Небојше Стефановића, који није поштовао статут странке, на једном састанку бацам чланску карту СНС-а. После тога 2012, када је СНС дошао на власт улазим у Министарство енергетике са Љубом Милановићем и оформљујемо антикорупцијски тим.
Министарка Зорана Михајловић је тада хтела да се тај тим заиста и бори против корупције. Љуба Милановић одлази, а ја остајем да водим тим. Након што сам предао извештаје, 2014, долазим у сукоб са руководством мафијашке власти Србије која је кренула у изградњу ауто-пута Београд – Чачак, а у тај посао почела је да се увлачи криминална структура са Косова.
Отели су човеку шљункару. Предао сам пријаву тужилаштву, јер сам већ био именован за помоћника министра за инспекцијски надзор у Министарству грађевине. Одмах након тога противзаконито ме смењују са места помоћника министра и укида се антикорупцијски тим.
Слободан Пајић, некадашњи полицајац (Извор: Радар.рс)
