Слово о слободи 
Студенткиња Емилија Миленковић на трибини Прогласа у Новом Саду, прошле недеље изјавила је: “Ми не знамо за другачије време од овог под Александром Вучићем.”
И заиста, то је генерација која је 2012. године имала 8, 9, 10 година.
Све што су видели у свом животу је овај корупционашки систем.
Окружени константном агресијом, отимачином, куповином људи, куповином диплома, подсмевањем знању и залагању, у стварности нису ни имали добар и ваљан пример на који могу да се угледају. Живети у атмосфери без одговорности, без сигурности и без извесности, а посебно за младе људе, је нешто најгоре што је ово друштво дозволило.
Шта су имали пред собом и да виде? Грандове звезде, ријалитије, убиства, претње. На медијима када се појави неко са нормалном изјавом у мору бесмисленог и нападног садржаја, заборави се у року од два дана.
Стално затрпавање новим темама, информацијама, догађајима, перманентна спиновања и политичка и свака друга, створили су хаос у јавном простору. Јавно мњење заправо и не постоји. Узурпирајући медије до нивоа да су потпуно контролисани, режим је без икаквих граница и мере дириговао грађанима како да мисле. Учитавао је и учитава софтвер сваком гледаоцу пре подне, у подне, по подне и увече. Памћење многих сведено на памћење рибица из акваријума, уместо 3 минута, 2-3 дана.
И питам се како је стасала овако фантастична генерација? На који начин су створили свој тако диван свет добрих вредности? Одакле им овакви ставови, идеје, мишљења, циљеви? Где су и од кога добијали инфомације, како су делили вредности и како су успели да изграде овакав морал?
Живот изгледа нађе начина. Свака генерација имала је и има своја дружења и окупљања, своја стасавања и лична искушења. Па тако и ове генерације студената. Изградили су свој свет. Ми родитељи и старије генерације тек сада можемо да видимо да осим што су добри другови једни другима (а то смо видели до сада) они су и одрасли људи. Свесни свих ствари око њих. Разумеју систем и друштвена кретања боље од многих које познајемо. Боље од многих који су званични представници грађана, странака или разних удружења.
Покренула их је моћна животна жеља за слободом, за равноправношћу, за нормалним и здравим друштвом. И оно што је најважније – траже одговорност! Односно систем одговорности. То траже.
Не траже јефтиније уџбенике, не траже бољи превоз до факултета, не траже бољу исхрану у мензама или бесплатне екскурзије или студијска путовања. Не траже да им се продуже испитни рокови и додају нови испитни рокови. Не. Ова генерација тражи ОДГОВОРНОСТ!
И сами кажу, ако буде одговорности за свакога ко живи у овом друштву и ако у систему функционисања одговорност буде приоритет – онда ће све друго бити много боље и једноставније. Јер ако постоји систем у коме се зна шта се цени и у којем знање и залагање има своју вредност онда у таквом систему има места за све. Овако, у овом постојећем систему олигархије и анархије нема места за све, већ само за оне који су отели привилегије и функције, који су узурпирали наше животе и свакодневицу. А у том систему нема будућности и среће.
Нова генерација све то зна. Не прихватају такав живот. Неће мрвице са стола владара. Хоће своју судбину да имају у својим рукама. Хоће да јуре за својим сновима, а да им у томе држава не смета и не буде кочничар.
Наша генерација је знала шта неће, ове данашње генерације младих знају шта хоће! Ови млади људи ће донети неопходну нову енергију.
Будимо им ветар у леђима, будимо им ослонац. Долази време промена.
Миодраг Гавриловић
