На питање гостујуће водитељке у опскурном ТВ програму против кога се то бори држава, председник Србије први пут у неколико година није слагао и одговором у потпуности подржао незадовољство грађана – „боримо се против људи без лица, али не против непознатог противника“.
Млади људи, побуњено друштво, пребијени, повређени, хапшени и гушени ЦН сузавцем тврде: људи без лица су Његова преторијанска гарда!
Од Херцеговачке до данас, „људи без лица“ нису непознат противник грађанима ове земље. Напротив! Последњих недеља током бујања репресије, припадници полиције скривених лица, уз неке истетовиране набилдоване оријаше, презентују неограничену неселективну бруталност. Нема сумње да први крше правила службе, а да други нису случајно изабрани за своје задатке.
И једни и други су напујдани на људе управо због спремности да ударају без питања и скрупула. Добро је знано колико овај режим с врховником репресије гаји афинитет према параформацијама, небројено пута демонстрирајући гађење према разуму, законима, процедурама и институцијама.
Реакцију на десетомесечно тражење одговорности за злочин и корупцију недавно је истакао и међународни ПЕН центар речима: „Маскиране особе, симпатизери владајуће Српске напредне странке, нападају мирне демонстранте и новинаре, док полиција, уместо да их заштити, прибегава прекомерној и незаконитој употреби силе, додатно ескалирајући тензије. Криминалне групе СНС имају већа овлашћења од полиције.“
Кад се полиција синхронизована с кабадахијама и провокаторима под фантомкама користи као продужена рука власти, нема облика бруталности који неће бити на репертоару. Мобилизација „девијантних бораца против блокада“ компонована од „златних робова“ (дужника по разним основама, степену лојалности и спремности да сурово изврше свако наређење, без питања или гриже савести) најбољи је доказ очаја овог режима. Не треба губити из вида како је врх власти добрано знао да користи услуге нељуди кадрих да од супарника праве ћевапчиће. Зато су грађани згрожени и немоћни пред „јунацима у црном“ који се уз полицију без обележја појављују да у име државе дресирају протесте.
Демократско друштво краси принцип да су закони и грађани ти које ваља штитити. У данашњој Србији, председник је одгајио логику „ми против њих“, па се учесници сваког незадовољства етикетирају као снаге „хаоса и безумља“. Поготово они информисанији и образованији заговарајући и тражећи она права што Устав гарантује.
Зато је наш заједнички пораз оваква Србија у којој је полицији и правосуђу (мимо заклетве) наметнута обавеза да штите режим, а не Устав и законе. Зашто уопште имамо тужилаштва и судове, ако ће сила бити и тужилац и судија?!
Због бруталности, ограничавања слободе кретања и сакаћења грађана ниједан шеф полиције није смењен са свог положаја. Уклањају се неспремни да спроводе наређења за злостављање народа. Право питање није ко су ти људи који немилосрдно пендрече, већ ко све и зашто учествује у цементирању система где је бруталност уобичајен модус операнди, некажњив и пожељан.
Кад институције постану извор страха, губе се разлози за поверење у њих. Горко сазнање да се држава скрива иза обесног аутократе, јасно одсликава урушени систем до самих темеља. Проговорити јавно о криминалу и корупцији владајућег клана озбиљан је ризик да телефоном будеш позван на разговор „знаш већ где“, постанеш јунак скаредног спота на „патриотским телевизијама“, тема истоветног текста у пет таблоида и обележена ловина за „обраду“ екипе оданих чувара вредности и тековина режима. Довољно је само да те председник (у љутом или „веселом“ стању) означи као олоша, усташу, издајника или страног плаћеника.
Одувек је најсигурнији знак распада једног друштва то кад криминалци које је власт пустила с ланца почну да узимају правду у своје руке, а полиција и правосуђе пред тим затварају очи.
Кад је за пријем у жандармерију укинут услов да „кандидат није осуђиван, односно да се против те особе не води кривични поступак“критеријумом „да не постоје безбедносне сметње за обављање послова у МУП“заувек је омогућено багри да замени професионалце.
Тачније, осведочени кримоси и психопате дочекали су свој сањани трен.
Пеца Поповић (Радар.рс)
