Устани Србијо 
Диктатори одвајкада воле реч – јединство. Под њом подразумевају да су поданици уједињени у покорности према њима. Поредак, то је за њих беспоговорно клањање пирамиди, на чијем су они врху. Јединство схватају као полетан однос својих обједињених „кметова“ према том понижавајућем послу.
Зато је Вучић назвао празник који је увео 2020. године – „Дан српског јединства, слободе и националне заставе“. И не смета му сав цинизам који из тога исијава. Битно му је да је уградио још једну циглу у постамент на коме је замислио да се, коликогод је могуће више, уздиже култ његове личности.
Но, човек снује – макар он био и диктатор – а Бог одлучује. А његова воља је била да већина Срба коначно погледа истини у очи, и схвати да нас предводи бедни узурпатор, особа без трунке морала, националне посвећености и храбрости.
То је човек који своју политику темељи на мржњи према сународницима; који их у духу вербалног грађанског рата до крајности стигматизује, ако му и најмање нису по вољи, а онда бесрамно говори о српском јединству.
То је човек који је извршио косовску велеиздају, асистирајући албанској отмици дела територије државе чији је председник, како њихови НАТО заштитници не би обелоданили истину о његовим везама са нарко картелима. Упркос томе што тако разједињује и срамоти Србију, он се куне у српско јединство.
То је човек који истиче српску слободу и дичи се нашом заставом, а нацију држи у ропству и понижењу, те помаже Куртију да српске тробојке баца на земљу и са својим башибозуком гази.
После таквог Вучићевог „јединства“, то што смо ушли у раздобље бурног протесног нејединства, делује спасоносно! На једној страни је он и његова интересна заједница, а на другом крилу је значајна већина нашег народа. Борба између оних који су на та два пола мучно траје, али ће се сигурно завршити ослобођењем Србије.
Тада нам предстоји још озбиљнији посао од рушења спин диктатуре; да нашу разорену националну кућу обновимо, али не на темељу позерског јединства, већ толеранције, демократије, истинске љубави према отаџбини.
Да бисмо у томе успели, не смемо да допустимо да „сјаше Курта а узјаше Мурта“. Не требају нам више „велики“ лидери ма какви да су, јер лидерски концепт политике увек у себи садржи озбиљан ризик. Никада се не зна шта је у џаку који наизглед делује лепо.
Савремена држава не припада онима који су на њеном челу. Она је сервис грађана, али је ипак чињеница да је власт на неки начин персонификује. Какви су они који је предводе, тако народ доживљава државу. Зато будно пазимо да нас разне барабе поново не преваре и узурпирају нашу земљу. После Вучићевог блаћења и разарања институција, она то не би издржала. Не ради се више о јединству, већ о националној егзистенцији!
Не треба веровати у „златне“ политичаре. Они су, најчешће, какав је и народ из кога потичу. Ипак, уз све мане које имамо, ми смо много боља нација него што су Вучић и они око њега. Као да су дошли из пакла а не из недара разних српских земаља.
Не треба да маштамо о богомданим вођама, али без претеривања, можемо да изнедримо људи од обичног „метала“ или „дрвета“ – а не токсичних „фекалија“ као ови што су сада на власти – који ће заједно са свима нама повући ову зељу из живог блата у коме се налази.
Када се то деси моћи ћемо да кажемо да је наступио празник српског опстанка, а на новим народним изабраницима биће да тежиште својих активности ставе на обнову институција а не истицање себе у први план. Тако добијамо шансу да како-тако, макар и преко трња, кренемо напред, што је спасоносно у односу на оно што нам сада Вучић са својом кликом ради.
Тера нас да копамо сопствену раку, док певамо химну јединству. Нису нам потребне, ни сада, ни у будућности, било какве помпезне оде које по правилу злоупотребљавају „вође“, већ непретенциозан, реалан и институционо утемељен, колективни однос према проблемима са којима се суочавамо. Тек тада ће нам нити боље!
Драгомир Анђелковић
