Свет се дефинитивно мења. Из раздобља мање-више либералне економије, „идеолошког извоза“ на крилима бомбардера и наглашеног глобализма, улазимо у доба протекционизма и враћања великих играча духу класичног колонијализма. Позерски идеализам смењује нескривени прагматизам. Мултикултурализам губи трку са народним традицијама, а концепт националне државе у дефанзиви је у односу на идеју некакве, макар и неформалне, „светске владе“.

У таквим околностима, уз оно лоше, бар је добро што национални идентитет поново улази у моду. Многи ће рећи – када погледају српску симболику која је у јеку наших политичких надигравања нашироко присутна и код опонената, и код подржавалаца власти (нећу да кажем присталица јер се ту углавном ради о низу интересних заједница) – бар у том погледу не заостајемо за тзв. светским трендовима.

Да ли је стварно тако? Нажалост – одмах да кажем – није!

Како гласи део једне наше познате песме: „Јелек, антерија и опанци, по томе се знају Србијанци“. Никоме, па ни нашим окорелим непријатељима, не смета да тако испољавамо свој идентитет на оном делићу српских земаља на које не претендују (то је део и тако већ окрњене Србије). Баш их је брига ако ту носимо шајкаче и машемо српским заставама. Битно је да им не реметимо великодржавне планове, а то што свој национални набој трошимо фолклорно, може и да им користимо. Непродуктивно испумпавамо балон државотворне енергије, уместо да га продуктивно усмеримо на заштиту, са разних страна угрожених, српских интереса.

Наши глобални евроатлантски опоненти, уз подршку још опскурнијих српских регионалних непријатеља, неко време су гурали болесни концепт тзв. денацификације Срба. Ми који смо били највећа жртва нацизма на Балкану (а и усташтво је једна његова варијанта) накарадно смо представљани као модерни неонацисти, а они што су нас од средине до краја 20. века на све стране протеривали па и сатерали, те су углавном били Хитлерови савезници током Другог светског рата, третирани су као, наводни, невини мали од стране великосрпских претензија угрожени народ.

Драгомир Анђелковић ФОТО: КТВ

Циљ је био да се испољавању српске државотворности и национализма у позитивном смислу (а не само објективно негативног шовинизма кога наравно има и код нас) сломи кичма, док се екстремизми других народа – зато што су они као у опасност, па се ради о њиховој одбрамбеној реакцији – навелико охрабрују. Таква ненормална политика наметана је директно, путем ЕУ механизама, те индиректно, уз помоћ медија и НВО плаћаних од стране евроатлантских центара моћи – српској држави и друштву.

То није могло да не изазове отпор великог његовог дела, укључујући и значајне политичке снаге. Нажалост, у другом случају много мање искрено него у првом. Политичари су често само злоупотребљавали приврженост Срба својим традиционалним вредностима и интересима, а пошто би дошли на власт на њиховим крилима, опстанак на њој су постмодерним окупаторима плаћали великим уступцима на рачун свега српског. И то што су више имали путера на глави (криминал, корупција, диктаторско понашање), пропорционално томе жртвовали су све што се од њих тражило како се не би лично-партијски нашли под ударом иностраних моћника. Вучић је најбољи пример таквог саможивог, национално превртљивог и деструктивног, политичког разбојника!

Тако смо стигли до народног мирнодопског устанка против њега који је сада у току, баш у време када су после повратка Доналда Трампа на власт у САД интензивиране глобалне промене о којима смо говорили. Свет убрзано постаје арена у којој ће се, крајње реалполитички мотивисано, надметати националне државе. А њихова витална енергија, потребна и за пуки опстанак а не само за даљи напредак, произлази из неговања културно-идентитетске баштине. ЛГБТ агенда, мондијализам, антитрадиционализам и томе слично, нису баш најбољи покретачи у борби за очување или стицање онога што понаособ значи једној ужој заједници. Ко то не схвати биће пре послужен на великом глобалном столу, него што ће учествовати у гозби седећи за њим!

ФОТО: Фонет/АП

Уместо да убрзамо – полазећи до тога – крпљење рупе на нашем оштећеном националном броду и да га тако припремамо за оно што ће још интензивније уследити, ми смо паралисани унутрашњим борбама. Судбина нам је, нажалост, таква. Већинска Србија мора да истраје у ономе што је нужно како би своју државу повратили од отимача који мисле само о себи, те је безочно пљачкају а део плена дају екстерним факторима чију милост тако купују. Да се решимо СНС киднапера, то је први услов да успешно кренемо напред. Али не значи да ће се то десити само зато што ћемо их се, пре или касније, отарасити! За то морамо да испунимо и друге услове!

Једино ако се из онога што је у току изроди наше истинско национално ослобођење, моћи ћемо са више наде да ишчекујемо будућност. Да се то не би десило, да Србија у најбољем смислу поново суштински не постане српска, они који јој не желе добро – од Брисела, преко наших непријатеља из окружења, до њиховог идеолошко-пропагандних механизама у самој нашој земљи (који се скривају иза лажне толеранције, фејк космополитизма и нападних приче о људским правима) – сада активно раде. При том су нашли перфиднији приступ него раније, који између осталог садржи одобравање српског наслеђа, али само ако је оно политички неупотребљиво!

Намера им је да после Вучићевог ура-патриотизма којим он прикрива велеиздају, добијемо мање кич али ништа више (гео)политички функционално, фолклорно родољубље. Весело и поносно играмо коло, а аминујемо досадашње сакаћење нашег државног простора, те прихватимо додатно одрицање од подршке Србима у региону (пре свега Републици Српској и нашем угроженом народу у Црној Гори) и не инсистирамо на систематском вођења нове, потентне, национално-идентитетске политике у српској култури, просвети, државном апарату.

То не смемо да допустимо! У борби против Вучића неопходно је да упорно инсистирамо на ономе што на државном нивоу мора да уследи, а то је ревитализација продуктивне националне оријентације. Треба нам препорођена српска држава која ће се активно залагати за наше националне интересе полазећи од сопствене територијалне целовитости али и тога да је Србија по уставу матична земља српског народа у целини! У противном, џабе смо кречили.

Вучић негира све могуће демократске али и ништа мање од тога и националне принципе, а они који дођу после њега на власт у Београду, ако другачије не буду поступали и према последњима, неће бити суштински бољи ни када се ради о првом. Демократија подразумева уважавање вредности већине а не њено варање како би оно до чега јој је стало било подло занемарено ако не и негирано.

Зато се сетимо – сви ми којим је стало до српства, укључујући и „побуњене“ студенте – и оних песама у којима се каже „српска се труба с’ Косова чује, Србина сваког да обрадује“, или „сви Срби, с мора и Дунава, к’ небу главе подигните“. Лепо је да будемо поносни на наше србијанске опанке, али не заборавимо ни ништа мање српске, личке или црногорске капе, те косовске доламе. И градимо Србију која ће на реалполитички, разуман и одржив начин, бити вољна и спремна да се бори за целовити мозаик спрских националних интереса!

Коначно, не заборавимо, за то су нам потребни савезници које ми морамо активно да тражимо и придобијамо (а не да чекамо да нам сами дођу или се плахо љутимо што то не чине), од Москве, преко Пекинга, до Вашингтона. Што се тиче Европске уније – која се баш сада, када је у највећем проблему, и од садашњег естаблишмента, и од стране оних који се намећу као његова „најозбиљнија“ потенцијална замена, поново форсирано а лажно намеће као „српска мајка“ – нећемо у њој наћи истинског партнера за заштиту својих виталних интереса!

Драгомир Анђелковић