Аутокоманда. Српска ослободилачка војска Косова (СОВК), под заповедништвом проф. др. Милоша Ковића, врши последње припреме да крене у осолобођење јужне српске покрајине.
Припреме за поход изведене су јавно, те су омогућиле непријатељским снагама да за њега сазнају, па је из српског командног центра стигла наредба о обустави покрета. Полицајац који се види на снимку саопштава војводи од Аутоманде добијену наредбу, а он преноси ослободилачкој војсци Косова, махањем руке, повлачење према Славији и обуставу блокаде и покрета.
Следећа снимљена сцена недобронамерних камермана доноси кадар како војвода од Аутокоманде, с руком под руку, с бившом министарком просвете, ногу пред ногу, без журбе, повлачи се према Славији. Тужна слика још једне неуспеле диверзије на јужну српску покрајину, чиме је онемогућн војвода Ковић да засени војводу Мишића. Овај неуспех онемогућио је да војвода од Аутокоманде добије Обилићеву медаљу за храброст и војне победе, коју додељује председник окрњене Србије.
Кад смо код ордења, поносни војвода од Аутокоманде замерио се врховном команданту, раније изнетом изјавом, исказаном на једном скупу Нове ДСС. Парафразирам, да је АВ највећи здајник српског народа и да је за њега Вук Бранковић громада.
Да би грешку исправио и додворио му се, снимио је пре неки дан клип у коме покушава да се врховном команданту умили следећим речима: „Завет у срцу, памет у главу, КНЈИГЕ У ШАЦИ“. Да ли ће овим исказом придобити председника, у време узрујалих студентских немира, када демонстранти хитају Крагујевцу, престоницу Кнежевине Србије.
Војвода каже да сам „опевао“ ав у одредници у „Српској енциклопедији“, у којој нема изречених квалификација, осим навођења обављних дужности.
Кад смо код личности, оптужен сам од доушника да сам написао „најодвратнији“ текст о професору Ивану Божићу, што је ординарна лаж. Одвратно може бити само оно што су њему и његовој жени учинили удбаши, војводини претходници. Један члан породице госпође Божић одао ми је признање на храброти што сам тај трагичан догађај саопшти јавности. Иначе, њега је академик Василије Крестић, некада мој а сада Ковићев садруг, многима испричао. За овај бескрајно тужан догађај, сличан оном у „Судбинама“ Мирослава Поповића, сазнао је од једног добро знаног удбаша.
Да би се ово што сам написао исправно схватило, неопходно је рећи следеће. После протеривања осама професора Филозофског факултета, државна безбедност удомила се у немирну установу, која се нашла под њеним чврстим надзором, да не кажем окупацијом. То су највише осетила оделења за Филозофију и Социологију, којима су биле потребнне године да се опораве.
Цепање, растурање, и сукобе до очајничке нетрпељивости, свакодневне и дугогодишње, постепено су преношене на остала оделења, а последње је било Оделење за историју. Ова нетрпељивост војводе-професора према мени, последица је те радње – разбијања Оделења за историју. И док су наши претходници, још увек били добар наставнички кадар, и успевали да сачувају достојанство факултетта, Ковић свој задатак обавља јавно и простачки.
Ова полемика, нимало академска, последица је таквог рада, будући да војвода мора да се доказује пред Службом и доушницима академијиних доушника. Био сам му професор и члан комисије у одбрани магистартуре, а он за мене користи безброј погрдних речи: „мумла“, „кочоперни пензионер“, и да више не набрајам његове бљувотине.
Једно кратко поређење. Прошао сам сва универзитетска звања, изборе и реизборе, без иједне примедбе, у време када је Филозофски факултет био озбиљна и уважена установа. Војвода Ковић ниједно унапређење није прошао без примедби. Када је за једно од њих било повуци-потегни, помогао сам му да се извуче на молбу академика Михајла Војводића и управника Катедре за општу историју новог века Николе Самарџића. Није народ без основе осмислио крилатицу: „Чини добро, чекај зло“!
Војвода ме је прогласио Господарем, додуше мува, али, ипак, Господарем. Своје колеге, па и себе, сврстао је у „муве“, од којих су неке одлетеле од Господара, али многе нису, бар још, и надам се да неће. Назвати мувама своје колеге на факултету, академске грађане и грађанке, профеосре Универзитета, невиђен је простаклук, раније, у култури дијалога, незамислив.
Од човека којег бирају за профеоссра и навијачи Звезде, ништа боље није се ни могло очекивати. У складу са исказаним увредама, нерадо ћу га назвати, само зато што је узнапредовао – смрдибубом! Препуштам колегама са Оделења да прихвате или да се бране на ово бесмислено и недостојно ружење.
Филозофски факултет је прошао кроз бурну комунистичку и посткомуниистичку тортуру државне безбедности, још увек недовољно познату и јединствену на Универзитету у Београду. Уверен сам да се јавност најбоље може упознати с таквим стањем само ако би се неко латио да напише роман интелектуалног жанра на факултету, који би био интересантнији и искренији од историографске студије. Надам се да ће и то ускоро доћи, са слободом која свиће.
Мој проблем је што нисам прихватио предлог БИА да будем доушник, те трпим њену освету, али и оних који су се прихватили тог жалосног и нечасног посла. Обавестио сам о томе јавност у претходна два текста у „Данасу“ и стоички трпим и чекам слободу да кажем и оно што досада нисам. Спреман сам да сносим сваку врсту одговорности за све што сам написао, док за Ковићев текст могу рећи да је недостојан реномеа једног професора Универзитета.
Радош Љушић, универзитетски професор у пензији
ФОТО: Фонет/Ненад Ђорђевић
