Не знам да ли неко може да буде већи баксуз од мене и да сања Њега. Мени се то десило, иако патим од хроничне несанице, спавам на сец, што би рекли инсомничари или астролози који од свакога сна виде катастрофу.
Ту катастрофу видех и ја пре неке ноћи, и од тад ме прогања мисао да морам да идем на војну параду “Снага (не)јединства”, да је то моја морална, изнад свега високо патриотска обавеза.
Али, да се вратим на онај злокобни сан што ме још прогања од ономад. Чувам ја тенк или тенак што би рекао Бора Тодоровић у “Подземљу”, то ми је посао, обилазим штићени објекат, и у једном тренутку морам да се олакшам, врпољим се, поскакујем, морам, али не могу на тенак, не смем, све камере овог света буље у мене. Без одобрења помакнем се у паркић и таман кад заврших посао, чујем неко ми пали тенак. Појурих са све “незакључаном продавницом” кад тамо, имам шта да видим. Он, Непоменик, ушао и виче, где си ти, хахаха, смеје се, ниси ти способан ништа да сачуваш. Све морам сам. Упали и оде, ја трчим, стрељаће ме… И у том тренутку се пробудих.
Читав сат нисам могао да дођем к себи. Ја не чувам тенак, ја чувам кола, опет можда се неки тенак прошферцовао међу толиким силним возилима у тој гаражи. Кафа ме разбистри и схватих да се ради само о једном лошем сну. Ипак, рекох себи, да ме малер не бије морам да идем на ту параду у суботу.
И сад бројим дане до суботе, размишљам шта могу да очекујем, и сву пажњу да усмерим на оклопну колону са тенковима. И даље се надам да пронађем мој тенак из оне црне ноћи.
Волео би да видим све лојалисте, ветеране Ћациленд бригаде у једном строју. Оне који су први окупирали овај град па због њих путује моја 26. до центра преко Малог Мокрог Луга. Бранитеље на фудбалским стадионима, црнокапуљаше и тетовиране мајцаше.
Надам се да ће у том строју бити места и за оне тобђије од 15. марта, када су представили свом народу тај “звучни” топ.
Авионе обожавам, али увек имам фобију да неки не падне баш на наше место. Морнарици сам се увек дивио, и сам сам јој некада давно припадао, зато очекујем да наш други маршал обуче свечано бело одело док отпоздравља радним људима и грађанима све од Бујановца до Хоргоша. До Њега све да благосиља Патријарх Ћаци државе, да благослови ту демонстрацију силе над недужним студентима и грађанима.
Наша је војска изгубила све ратове деведесетих као једна страна војска хетерогеног састава. Време је да покаже свету, а нарочито својим “блокадерима”, да се неће остварити Мајдан као што дојавише браћа Руси. Фала им, зато су браћа.
Да данима уништавали узалуд новобеоградски асфалт, али биће ту и Кинези, и свакаква булумента. Договориће се они како ћемо и колико плаћати ту непотребну санацију.
Ма баш ме брига, само да ту буде мој тенак, па нек буде шта хоће. Све су параде сличне.
Синиша Стојчић
