Питају ме неки дан у Зрењанину:
„Јел’те, кад ћете опет да подјебавате?“
„Ускоро“, рекох, „неко мора да ради и тај шугав посао.“
И ево нас опет, пред озбиљно неозбиљним темама.
Јер ако нећемо да се смејемо – онда ћемо плакати.
А тога је, да простиш, било и превише.
Ми смо народ који поносно парадира док му се војска своди на фолклорни ансамбл.
Народ који пева о јунаштву док му деца беже из земље главом без обзира.
Народ који ставља руку на срце док шапуће – боље да ћутимо.
Јер кад се погледа уназад, види се истина коју нико неће да призна:
Више смо клечали него што смо стајали.
Више смо бежали него што смо се борили.
Више смо лагали себе него што су нас други лагали.
И СВЕТСКИ РАТ
На почетку – славне војсковође нестају као дим.
Бежанија до Крфа, а народ?
Нека гине, нека трпи, нека седи и чека – као стока пред кланицу.
И дан-данас учимо о јунаштву, а не о издаји.
О слави, а не о цени коју је платио сељак, а не генерал.
ИИ СВЕТСКИ РАТ
Београд пада за три дана.
Осам немачких војника и једна штампа – и капитулација.
Без борбе, без отпора, без поноса.
Онда брат на брата, крв до колена, а истина – затрпана.
ДАНАС?
Словенија – отишла.
Хрватска – заборавила да је икад била део.
Босна – геноцид над цивилима
Косово – параде држе они који знају шта је оружје.
А ми?
Официри клече по црквама.
Носе гранчице, уместо метака.
Пишу изјаве, уместо да ваде чизме из блата.
Док се по брдима формирају „неформалне структуре“ – без параде, али са стварном моћи.
И шта сад?
Сад гледамо Војну Параду 2025.
Све испеглано, све у ставу мирно.
Празни тенкови.
Празне главе.
Празне приче.
Јер овде се више не зна ко командује, а ко слуша.
Ко служи отаџбини, а ко себи.
Ко је непријатељ, а ко патриота – сви изгледају исто.
Само се разлика види кад се погасе камере.
Зато да – подјебавамо.
Јер неко мора.
Јер док се ви молите да не дође до рата – неки други се спремају да га добију.
И зато не славим параду.
Не носим заставу.
Не аплаудирам генералима.
Док се задњи војник не врати из трња истине, и док први официр не научи да се ауторитет не носи, него заслужује – парада ће бити само представа.
А рат – само питање времена.
Бојан Јовановић
