Игнорисање или апсолутна одговорност апсолутисте

Као што се оно ономад, у форми „антибирократске и јогурт револуције“ и лику Слобе-Слободе, Србији, према Миловану Витезовићу, „догодио народ“, тако изгледа да се нашем данашњем Поглавици – „догађају деца и омладина“.

У прилог томе преписујем два актуелна београдска графита: „Ја сам са (О)младине стране.“ И: „Деца: Цар је го!“

Дрвим о томе седам и по година, тј. све време Поглавичиног председниковања Србијом.

Као што сам млатио и о противуставном председниковању Бориса Првог Лепог, од доношења Устава 2006. до конца његовог другог мандата. Између осталог, и у бројним колумнама у „Данасу“ („Председник Милошевић, пардон, Тадић“, 20.12.2010; „Штајгер  из немачке кригле“, 15.3.2010. итд), али и у „Политици“ („Ружење путевима римских царева“ , 1.9.2011) и још којекуде и гдегод.

Дакле, ово овде, у, и тада и данас, прорежимској „Политици“, описао сам још онда, али не зато што, да се послужим Поглавичином реториком, „мрзим Вучића и рушим Србију“. Дапаче:

„Све ми ово све више личи на ону рекламу за маргарин. „У све се меша”, наиме, наш председник, и у оно што јесте и у оно што није, по Уставу, његова надлежност. Према члановима (од 111. до 121) Устава Србије, који уређују надлежности председника Републике, председник изражава државно јединство Републике Србије. Такође, и представља Србију у земљи и иностранству, указом проглашава законе, предлаже Народној скупштини кандидата за председника владе и носиоце неких функција, поставља и опозива указом амбасадоре Републике Србије на основу предлога владе, прима акредитивна и опозивна писма страних дипломатских представника, даје помиловања и одликовања, врши и друге послове одређене Уставом. Председник Републике, у складу са законом, командује Војском и поставља, унапређује и разрешава официре Војске Србије. И то је то.

Дочим, у истом том Уставу који је, својевремено, и донесен управо захваљујући ад хок савезништву Тадића, Коштунице и Николића, лепо пише да је носилац извршне и политичке власти у земљи – Влада. Да она, а не председник Републике, утврђује и води политику земље…“ („Политика“, 1.9.2011)

Зато и јесам, као позитиван пример, истицао ону петогодишњу епизоду председниковања Његове екс Екселенције (Т.Н), не због његовог знања и звања, већ због сагласности уставне теорије и његове политичке праксе, у време мандата тог председника Србије (2012 – 2017).

Зато и јесам шест година бројао колико је Лав Који Седи На Две Хоклице (ЛКСНДХ) обећао, па слагао, да ће се, сходно уставној обавези, повући са места шефа странке и постати председник свих грађана. Бројао сам до 26, толико да се чак и Поглавица изнервирао, па је, у једној ТВ тиради, рекао да и „нисам неки правник“ (није слагао, нисам уопште правник), али ће, ето, да ме „утеши“, стварно да се и повуче. И повукао се.

Поглавица је своје противуставно деловање коначно, пре неки дан – изгледало је да се тиме, по принципу “то, може ми се”, чак и хвали – оголио васцелој пастви у директном ТВ преносу тзв. тематске седнице Владе Србије којом је он лично, а не премијер, и руководио у вишесатном монологу, преслишавајући министре, не остављајући им могућност ни да одговоре на његове критике, безобзирно признајући да баш он, а не, за то Уставом и законом задужени и овлашћени, у овој земљи, о свему и свачему одлучује.

Такође је потврдио да је “ћутање злато”, а немешање у свој посао и непостављање сувишних питања, уз већ традиционалну некомпетенцију и беспоговорну оданост Поглавици, најсигурнији пут до највиших државних и управљачких фотеља (али и опстанак у њима) у овој земљи.

Студенти и матуранти су изгледа, као сињски алкари, уболи – “у сриду”.

Они се уопште не обраћају Поглавици, већ – надлежним институцијама.

Једноставно, ставили су га на – игноре. Игноришу њега, а тиме и његово перманентно искакање из сопствених, а узурпирање туђих уставних овлашћења.

И чини се да су га погодили у жицу. Јер, баш то га доводи до беса. Што они све гласније и јасније од њега ништа не траже нити захтевају, то им се он све више нуди, и све више им нуди. Нуди им се за разговор, нуди се да их прими, обећава им, све јевтиније и све повољније стамбене кредите, па како је кренуло, још ће понудити и потпуно бесплатне станове само да уваже да је он то што, по Уставу није, а умислио је да јесте.

И што су протести масовнији, дисперзивнији и тврдоглавији, то је Поглавица дарежљивији, све је више шаргарепа. Заглушен студентским звиждуцима, оне вечери на Андрићевом венцу, чак је изрекао и ону чувену Титову: “Студенти су увек у праву.”

Штап је, за сада, дао у руке тзв. државним парастраначким службеницима и пропагандној државној паравојсци: они су ту да прете, приводе, батинају, скраћују, како им се прохте, школска полугођа, уводе принудне распусте  студентске ферије, како им се прохте; елаборирају сумаболне тезе о политичкој педофилији, укидајући право чак и деветнаестогодишњим матурантима на изражавање мишљења…

Понекад се чини да је спреман да ревидира.

Баца мамце на све стране. Од, традиционалног, излаза путем (октроисаних) “редовних ванредних” избора које нико не тражи, преко “саветодавног референдума” о сопственом опозиву, преко “дезинформерске” удице у наслову “председник размишља о повлачењу са функције за три месеца”, до паничног питања “шта би било када би се председник повукао” и одговора “Србија би потонула”…

У једном тренутку чак је “замолио Ану”, тј. законодавну грану власти, да стави на скупштински дневни ред оно што је одбила да учини оног дана када је извршила државни удар укидајући Скупштину и проглашавајући саму себе за парламент, дакле, и захтев опозиције за опозив Владе због одговорности за пад надстрешнице у Новом Саду, и захтев за опозив саме Ане (Поглавичине Тајнице), па чак И поновно гласање о буџету и оних осталих 50 закона и аката које је “Ана” сама октроисала.

Ово сада личи на игру живаца. Игру исрпљивања. Ко ће бити издржљивији?

Први озбиљнији тест биће дочек Нове 2025. Буде ли, на београдском Тргу Републике или, примереније, Студентском тргу, неке репризе дочека 1997, а не колективног распуста до, тамо неког 20. јануара, Поглавица би, у најмању руку, могао да обуче одело Деда Мраза.

Опозицију, до сада, не поменух.

Ако у опорби заиста мисле да председница Скупштине (законодавна власт), без Поглавице, не доноси никакве одлуке, ако заиста верују да то не ради ни председник Владе (главна институција извршне власти), ако већ тврде да је председник Републике, противуставно, и тужилац и кадија (судска власт) – онда опозиција треба да захтева једино и искључиво одговорност председника Републике, а не заобилазним путем, тражећи оставке оних који ионако “ни о чему не одлучује”. И онда се у томе мора бити доследан.

И мало да разбијем илузије онима који верују да је Поглавица “притеран уза зид” и да “само што се није предао, повукао или побегао” – подсећање на један мали детаљ из српске политичке историје с краја 19. века.

Између Кнежевине Србије и Аустроугарске, 28. јуна 1881. потписан је документ (Тајна конвенција), којим се Србија обавезала да неће закључивати било какве, политичке, економске и трговинске уговоре са другим државама без претходног одобрења АУ, као и да ће признати аустроугарску окупацију Босне и Херцеговине и спречавати сваку агитацију која би била усмерена против те окупације.

Том конвенцијом Србија и кнез Милан Обреновић напустили су проруску и заузели проаустријску спољнополитичку оријентацију. Конвенција је најпре потписана на 10 година, али је, сада већ, краљ Милан, пре своје абдикације 9. фебруара 1889, склопио са АУ тајни додатак уговору којим је продужио важност Тајне конвенције до 13. јануара 1895.

Милан Обреновић, у време првог потписивања конвенције, још само кнез, а не и краљ Србије, заправо је искористио начелан пристанак владе за преговоре (иако није имао мандат за прихватање), па да он преговоре преузме у своје руке.

Зато питање за опозицију: Шта је ваш план, ако се испостави да се наш Поглавица, много пре обећаног “саветодавног референдума” или октроисаних избора, некоме обећао или обавезао неком тајном конвенцијом, попут оне “литијумске” са Немачком или оне у облику усменог прихватања “француско-немачког плана” о одрицању од Косова и Метохије?

Цвијетин Миливојевић