Данима и годинама нас различити опозициони представници и бројни њима верни аналитичари преко друштвених мрежа и доступних медија уверавају како мафија и криминалци управљају нашим животима и да се са њима не може на леп начин раскрстити, да избора нема јер их увек покраду и да је неопходна радикализација. Како је народ уморан и уједно бесан од бесмислених шетњи и разгледања улица и мостова и да је потребна акција на улици која ће коначно уздрмати Вучићев мафијашки режим.

И чим до тога макар мало дође, одмах се, ти исти опозициони представници, ограде од тих догађаја лансирајући причу о некаквим убаченим елементима који својим понашањем скрнаве лепу слику мирних и достојанствених протеста за које је више пута доказано да су потпуно бесциљни. Кад је потребно да сви устану после бруталног пребијања недужних грађана од стране Вучићеве полиције, неко лансира слоган “седи доле”. Уместо борбе, пасивност. Перформанси са прањем ногу у лавору и цртањем по зидовима институција, уместо директног судара са представницима Вучићеве власти за које сви тврде да морају одговарати за сва злодела која су починили.

ФОТО: ТВ КТВ Принтскрин

Али, како кад им Вучић све квари са својим убаченим елементима и онда препушта опозицији прозивке како полиција није адекватно реаговала да то спречи. Последњи поротест у Новом Саду, како кажу највећи икада у овом граду, организован због стравичне трагедије и погибије недужних, за шта је директно одговорна корумпирана власт, то је само потврдио. Оправдан бес бројних грађана уместо да се артикулише на прави начин он се осуђује и унапред своди на убачене елементе. И као по правилу кад год је густо представника опозиције и организатора протеста нигде нема. Они то после анализирају приказујући наивнима како су заправо они жртве.

Власт и опозиција као да се све време такмиче ко ће се брже и бруталније оградити од сопственог народа и њихових поступака који се не уклапају у договорени игроказ. Страх од излива народног беса плаши подједнако и власт и опозицију, јер и једни и други имају шта да изгубе. Народ нема. Народу је догорело. Прекардашило одавно.

Нема сумње да разних провокатора увек има на сваком протесту, али нико до сада озбиљно није утврђивао број убачених елемената у самој тзв. опозицији, јер по њиховим потезима и ухваћеном броју прелетача, има их знатно више и опаснији су од оних који по задатку разбијају прозоре и ломе постављене ограде. Наравно о томе се не сме озбиљно разговарати и ко год започне ту тему унапред је осуђен и обележен као још један убачени елемент.

Озарена лица опозиционих представника што су се коначно дочепали скупштинског издржавања и ресторана, одбора и дневница, можда најбоље говоре о дубини мрака у којем почива наше друштво. Имамо још једну Скупштину без истинских представника народа. Искрено нисмо боље ни заслужили. И никоме то не смета. А и што би. Уместо Орлића који се сад бави безбедношћу добили смо вечну премијерку Брнабић да председава Скупштином и сви су срећни и радосни. Још кад би могли ти анкентни одбори или неке сумануте комисије да се формирају чешће, ето још једне ријалити забаве за опозицију и њихове прокламоване звезде.

Приступ власти и опозиције је идентичан, само их све теже приметне нијансе разликују. Ниједни избори као ови последњи нису тако јасно разоткрили колико заправо Вучић поседује дублера, каскадера и статиста у самој опозицији. Међусобно се оптужују ко је више зграбио привилегија и пара, они који су бојкотовали или они који су изашли на изборе! Мучно гледати за сваког мислећег човека. И што је најстрашније у том напредњачком нискобуџетном хорор филму учествује народ који је у већем делу убеђен како баш штитећи његове интересе чине све да га усреће.

Делу народа је довољно кад види нескривену срећу на ботоксираним лицима опозиционих посланика. Одмах им њихова деценијска мука лакше падне. Спрегу жутих и црвено црних лопова ниједан народ не би тако стојички поднео као овај наш, који се често понаша као да му је указана велика част што живи у времену тако безочних лопова. Они не само што се на крађама бесрамно богате, него нам сваки дан краду нешто од чега се никада нећемо опоравити, а то је време. То је наш живот. Власт нам је отела животе, а назови опозиција је то успешно за себе – аминовала! 

ФОТО: 021.РС/Инстаграм

Ако ме неко пита шта ми теже пада љигавци, полтрони и преливоде у власти или опозицији, мени увек ови из опозиције. Јер од њих очекујеш да не раде оно што чини власт и да не буду управо онакви какви су они против којих се наводно боре. А они, нажалост то јесу у слици и речи и ту нема много помоћи.

Кажу многи мотка ће морати да ради. Нема друге. Сува или добро намазана, али да буде уперена против најзаслужнијих. Но, како сада ствари стоје, свако ће од нас брже добити по бели штап да би се лакше кретао по времену и простору, него што ћемо дочекати да праве мотке прораде и сустигну толике кривце.

Србија је, кроз своју историју трпела разне власти и окупаторе. Али никада, ни под најцрњим окупаторима није била згажена и понижена као сада где заједничким снагама доминирају власт и опозиција. Своју повезаност чак више ни не скривају.

Власт се бахати уз свесрдну помоћ назови опозиције која послушно извршава све налоге, у потаји се надајући да ће доћи тренутак кад ће овај напаћени и изгубљени народ и њима дозволити да се бахате само на нешто другачији начин. То је једина промена за коју се они залажу, коју пре свега разумеју и за коју су спремни да се заузму. Зато промена ни нема већ деценијама. Постоји само потреба да се о њима прича и ту све престаје. Све друго одраде “убачени елементи”.

Срђан Шкоро ФОТО: Безцензуре.рс

У друштву где одлучују полуписмени функционери, где су некадашње вечерње школе дигнуте на ниво факултета, где су лопови, проститутке и шљам свакојаке врсте постали елита чије се мишљење тражи и уважава почев од друштвених мрежа, па надаље, није изненађење да обичан народ има третман стоке. По систему марва је ту да гласа, наше је да их сатерамо у крда и строго контролисане штале и на миру уживамо у благодетима које су нам, управо они, својим гласовима омогућили. А по потреби на протестима опалимо по који селфи да се зна ко је заслужан за непрегледне колоне незадовољних.

Толико мамлаза и незналица на политичкој сцени Србија не памти. Просто се човек запита где их такве све проналазе. Као да постоји јединствени рудник одакле их ваде и доводе. Да несрећа буде већа они су пре свега продукт наметнуте помирености народа за своју судбину и прихватања третмана који су им они одредили.

Они који са тим не желе да се помире ваљда знају шта им је чинити. Последњи је час. Ако и њега прескочимо, не губимо само годину већ право на даље школовање. А коме је данас још до школе?

Срђан Шкоро