Период од 1. новембра прошле године једног дана ће бити преточен у фељтоне и књиге, документарне и игране филмове. Режисер, професор на Факултету драмских уметности и један од иницијатора ПроГласа Срдан Голубовић сагласан је у процени да јавност Србије – а и шире – још не може да обухвати количину дешавања и њихов значај.
„Кад све човек стави на гомилу, не може да не помисли да присуствујемо историјском тренутку, био он до сада укључен у јавни живот Србије или не. Мој тринаестогодишњи син је свестан тога. Већ пет месеци живимо у некој врсти пасивног, непроглашеног ванредног стања. Јер, ово није нормалан живот“, каже Голубовић за Радар.
Да ли је дуги период пре 1. новембра био уобичајен или је такође наликовао ванредном стању?
“Од трагедије у „Рибникару“ и околини Младеновца имали смо протесте „Србија против насиља“, предизборну и постизборну нервозу, па поновљене, једнако нерегуларне изборе, нове протесте против копања литијума… Трагедија у Новом Саду била је кулминација, а на њу је потом пала мала кап која је потпуно разбила препуну чашу. Говорим о организованом пребијању студената ФДУ-а док су одавали пошту страдалима у паду надстрешнице. Био сам присутан и нисам до тада видео мржњу каква је била у очима тих петоро или шесторо батинаша. А свашта сам видео, од деведесетих до данас. Тај напад је био мала грудва која је, кренувши низ планину, покренула лавину којој се крај не назире. Њена енергија је и даље неартикулисана, што има и добре и лоше стране. С једне стране, она је искрена, снажна и обухватна, с друге, тренутак артикулације мора да се деси”.
И пре маја 2023, све од рушења у Савамали 2016, масовно се протестовало чешће но једном годишње…
“Много је ствари с којима нисам задовољан у земљи у којој сам рођен и у којој живим, али сам поносан на нашу богату традицију бунта. Мислим да ни деведесетих није било године без демонстрација. Кад систем угрози друштво, важно је да има ко да каже да га треба мењати. Од „комплетних идиота“ и чудне смрти Слободана Танасковића, сведока рушења у Херцеговачкој, до данас, акумулација револта је била неминовна. Студенти су понели бакљу, али су њоме осветлили и нас, старије. То је занимљива психолошка истина – ствари не мења онај који прича да их треба променити, већ онај који је ћутао и трпео. Реакција студената је током периода аполитичности била природна, јер су с правом мислили да не могу да утичу на спољна дешавања. Природна је и сада, када су се активирали, јер је ефекат претис лонца употпуњен. У предности су у односу на моју генерацију која се навикла на насиље. Реч је о људима који махом имају између 18 и 22 године. Имају право да кажу да насиље није нормално, да огуглалост на насиље такође није нормална. Рецимо, да се не реагује на чињеницу да постоји снимак телефонског разговора у којем функционер владајуће странке осмишљава како да нападима разбије нешто што вреди и здраво је”.
Поткрај прошле године сте са ПроГласом били у Лучанима, где су радници Наменске својевремено аплаудирали директору, а не оцу погинулог радника. Сад народ јури политичаре по улицама и гађа их јајима. Један транспарент рече – страх је променио страну. Како је до тога дошло?
“У једном од последњих интервјуа Андреја Тарковског, новинарка га је питала да ли је сагласан с речима Фјодора Достојевског како ће лепота спасити свет. Он је одговорио да свет може да спаси једино срам. Нама се то сада дешава. Оно што се у Лучанима десило Миловану Миливојевићу вероватно је највиша тачка бешчашћа и обесмишљавања свега људског у нама. То је слика свега што је режим током последњих 12 година радио. Владао је уценама и претњама, људи су на то из различитих разлога пристајали и осећали срамоту и страх, а појава студената је тај механизам почела да разбија. Кључни тренуци били су њихова готово митска ходочашћа…”
Једна од вредности које су постале политичке је хумор. Студенти ФДУ-а предњаче у њеној артикулацији, од Дневника студената у блокади, преко спотова и филмова…Да ли вас је изненадила њихова креативност?
“Није, јер их познајем, али ме јесте изненадила њихова истрајност. Нисам знао да та генерација може да буде толико стрпљива. Хумора што се тиче, и то је архетипска ствар која је кроз векове највећи непријатељ догматског, па и диктаторског сагледавања стварности, јер не подлеже правилима, већ их извргава руглу. Студенти се играју, а заправо потцртавају оно што гледају и слушају годинама, практично скечеве Монтија Пајтона, или, у бољем случају, Топ-листе надреалиста. Ако је глупост постала политичка истина, довољно је мало је појачати како би постала очигледна. Једног дана, када се продукција студената ФДУ буде сабрала, добићемо фасцинантан документ о борби против пропаганде. Јер, како се борити против оних који, поред полиције, правосуђа и безбедносних служби, ипак највише снаге полажу у злоупотребу медија? Хумором. Деца су разбила медијску империју, јер познају друштвене мреже. Сваки други њихов спот има више од два милиона прегледа. За Пинк, Хепи и сличне, то је неухватљиво”.
Истовремено, управо се о студентским протестима који су прерасли у грађанске говори као о једином правом Покрету за народ и државу.
“Додао бих да протести више нису ни грађански, него народни. У том расту важну су улогу одиграли просветни радници и заиста их треба сматрати херојима. Обављају за друштво кључни посао за плату мизерну у односу на трошкове живота, а услови рада су све само не достојанствени и адекватно вредновани. Кад владате застрашивањем, а људи због тога осећају срамоту и понижење, ствара се гнев. Људи су бесни и нико нема права да се љути што су бесни. Али не сме ни да бес провоцира и нада се насиљу. Кад те неко погоди јајетом, можда и није најпријатније, али дефинитивно се не може говорити о насилном чину на који се сме одговорити батинашима или полицијом”.
Председница Скупштине је ректора Универзитета у Београду Владана Ђокића назвала „вечном љагом и срамотом“. Може ли се више само говорити о притисцима на академску заједницу, или улазимо у период дубљег сукоба с универзитетом?
“Све што је она као трећи најмоћнији човек у Србији рекла о студентима и факултетима је несмотрено, чак и из њене перспективе, јер доприноси синергији међу незадовољнима. Када каже да ће државни факултети отићи у банкрот, да ли је то став државе? То би значило да живимо у друштву у којем високо образовање једноставно није битно. Али, ни то није новина. Бивши председник државе из редова њене странке није знао који смер студира, а бивши министар полиције, војске и бивши шеф БИА није знао где му се налазио факултет. Универзитети не смеју да устукну, јер ће у супротном постати симбол стратешке освете”.
На концу су и грађани и студенти прибегли паралелизацији, али у односу на институције, не на стварност. Уместо студентског парламента – пленуми, уместо представничке демократије – зборови. Излазимо ли из фазе у којој се политичко учешће сводило на гласање и протесте?
“Верујем да је тако. Власт је испрва бенигно производила поделе. Како је ситуација постајала озбиљнија, подела се продубљивала. Сад је на „наше и њихове“, или, из њихове перспективе, на оне који су његови и оне који су против њега. Пленуми и зборови су инструменти буђења на којима би људи требало да имају простор за сталну локалну политичку артикулацију и договоре. Дијалог у Србији не постоји нигде осим тамо. Не мислим да могу да одмене строго политичке активности, али то им и није циљ. Реч је о паралелним процесима који се међусобно оснажују. Буђење друштва и политичко освешћивање. Власти су покушале и да на том, перформативном нивоу политичког учешћа продубе поделе, па су на Звездари и на Врачару поред зборова поставиле штандове са својим активистима и присталицама. Контрамитинзи у малом ипак нису успели, јер су грађани поручили: ако хоћете да се играте, играћемо се, али ми то радимо боље од вас. И та се логика преноси свуда, од Богатића, преко Чачка и Зрењанина, до београдских општина, и даље”, закључио је Голубовић за Радар.рс.
