По српски речено – и вуци сити и козе на броју. Такав је био циљ, а изгледа и исход Видовдана 2025. Систем је још једном демонстрирао моћ: не снагом идеје, већ снагом контроле, пропаганде и умора који је темељно, плански и бездушно усађиван у народ.
Шта се тачно догодило? Ништа. И то је проблем.
Видовдански протест, најављиван као одлучан корак ка променама, претворио се у ход по леду – танак, несигуран, и унапред осуђен на пуцање. Људи су дошли са вером, а отишли са муком у стомаку. Режим је, као и много пута до сада, знао да против истрошених парола, без конкретних корака и лидера с кичмом, не треба ни слати водене топове. Довољно је послати поруку: отпор је узалудан.
И послата је. Гласно и јасно. Уз асистенцију најскупље пропагандне машинерије на Балкану и кључну помоћ оних који би требало да бране народ – не власт.
Јер, када Српска православна црква својим нечињењем, а понегде и изјавама, де фацто подржи статус qуо – то више није само верско питање. То је морални крах институције која би требало да буде с народом, не са влашћу.
Лагали су нас да се ствари мењају. Лагали су да “сад мора да пукне”. Лагали су да постоји план. Али план је, изгледа, био да све остане исто – и да сви буду уморни таман толико да промене више нико и не пожели.
Остали смо без гласа. Без водства. Без вере. А можда и без будућности, јер свака пропуштена шанса у оваквом систему враћа нас не годину дана уназад – већ целу деценију.
Народ је изневерен. Не од Вучића – он само игра своју игру. Већ од оних који су тврдили да су алтернатива, а нису знали ни до краја реченице да догурају без саплитања. Без снаге да устану, без идеје да поведу. И када више не знаш ко те издаје – режим или опозиција – знаш да си остао сам.
Срећан 6. октобар. Дан кад се ништа није променило. Дан када су многи схватили да промене можда више и не долазе. Дан када је горко јасно – узалудно је чекати Месију док народ клечи, а систем слави.
Ђакон Бојан Јовановић
