Док Београд данас бруји од протеста, а идеолошки и политички интересне групе покушавају још једном да узјашу „дух Видовдана“ као да је веродостојан историјски тотем – крајње је време да се разјасне неке чињенице које се више не могу игнорисати. Нити због истине, нити због народа који се стално изнова уводи у митолошки транс – а сваког пута буди у истом поразу, истом разочарању.
Свети Вид – локални светац, упитан култ
„Видовдан“, како га данас познајемо, почива на култу Светог Вида, свеца који је код нас добио изузетну симболичку важност, иако се његов култ нигде другде не слави с толиким жаром – чак ни у православном свету. Историчари су сагласни да је култ Светог Вида био значајнији у католичкој него у православној традицији, где је сматран заштитником игре, весеља, па чак и… забаве.
На српским просторима, „Видовдан“ као топоним и духовни симбол, устаљује се тек у 19. веку, у периоду буђења националне свести и борби за ослобођење од Османског царства. Дакле, када се на Косову ратовало – нико није знао да тог дана пада „Видовдан“.
Косовска битка није била 28. јуна
Историјска и календарска прецизност морају бити темељи сваке озбиљне историографије. Косовска битка одиграла се 15. јуна 1389. године по тада једином важећем календару у Европи – јулијанском календару.
Сви који су касније прихватили грегоријански календар (нпр. Британци 1752, ми 1919), ретроактивно примењују нове датуме на старе догађаје. Само на тај начин можемо имати једнозначне хронолошке податке у савременој историографији.
Према грегоријанском календару, датум 15. јун 1389. пада 28. јуна 1389. – али само ако радимо ретроактивну конверзију. Проблем настаје кад се симболички и верски аспекти ретроактивно мешају с историјским чињеницама, што код Косовског боја доводи до збрке у којој се мистификација продаје као истина.
У стварности, Косовски бој није вођен 28. јуна, него 13 дана раније.
Хероји из предања, не из историје
Милош Обилић, икона српске епске свести, не постоји као историјска личност. Његово име се не помиње ниједним савременим извором из времена битке, већ тек један век касније, и то најпре у грчким и турским, а тек затим у српским записима. Помињан је као „Милош Кобилић“, „Кобила“, па тек потом Обилић. Његово наводно убиство султана Мурата више личи на филмски сценарио него на било какав историјски извештај.
Муратово убиство – колико год деловало симболично – није имало епску кореографију. И сасвим је могуће да је погинуо у хаосу бојног поља, као и многи други команданти у средњовековним биткама.
Косово – место многих битака, а не једног мита
Косовско поље је, због своје географске конфигурације, било место бројних средњовековних битака – најмање десет великих окршаја. Оно што се данас митологизује као „Косовска битка“ јесте само једна од тих, коју смо ми Срби кроз векове митологизовали и претворили у темељ националне свести.
Та битка, иначе изгубљена, тек је 1915. године добила епохални значај, и то не нашом заслугом, већ деловањем британских обавештајних служби које су, у оквиру пропагандне операције током Првог светског рата, конструисале наратив о храбрим Србима који штите Европу од муслиманске навале. У том наративу, пораз је постао победа, а мит је постао историја.
И све то ради мобилизације савезника против Аустро-Угарске и Бугарске.
Цар Лазар – краљ који то није био
„Цар“ Лазар, како га слављење приказује, није био цар. Нити краљ. Од 1371. године титулу краља Србије је носио босански краљ Твртко Котроманић. Лазар је био кнез. Тачка.
Мит о његовом „јуначком избору царства небеског“ савршено се уклопио у нову националну идеологију и митотворство, али нема никакву историјску потврду. У стварности, његова погибија јесте трагична, али ништа више од смрти било ког другог вође на бојном пољу.
А шта сада?
Косовску битку смо већ преспавали. Не 1389, већ у свакој следећој години у којој смо мит ставили испред знања, а емоцију испред разума. Данас, док звона звоне и прапорци се њишу у ритму масовне заблуде, Србија поново губи историјску прилику да се тргне из митолошке хипнозе.
Грађани Србије ће, као и толико пута пре, поново бити преварени – не зато што је неко злонамеран, већ зато што не знају. Не уче. Не преиспитују. И зато ће, по ко зна који пут, брутално платити своје незнање, својим разочарањем, енергијом и пропуштеним приликама.
А трговачки систем, овог пута предвођен актуелном влашћу и Српском православном црквом, изаћи ће из свега још једном неокрњен. Јер нису Вучићи и СПЦ створили хаос – већ је хаотичан, митолошки систем створио њих. Из тог система не излазе промене, већ само нови облици истог – после једног Вучића долази други Вучић, а стварни живот и стварне промене остају – у митологији.
И тако у круг, док нам прапорци звоне, а књиге прашину скупљају.
Ђакон Бојан Јовановић
