Суморна слика српског друштва, утонулог у клерофашизам и екстремни национализам, у коме владају волунтаризам и произвољност политичке клике на власти, где је правни поредак руиниран, а Устав и закони представљају “шведски сто”, по принципу “узећу само оно што ми се допада”, сиже је излагања еx лидера Лиге социјалдемократа Војводине (ЛСВ) и председника Скупштине Војводине (2000–2004) Ненада Чанка.

Чанак је казао да је данашња Србија “задовољила” велики део елемената од теоријске дефиниције фашизма, и да када би се овога тренутка рекло да је посреди “фашистичка држава”, то никако не би било погрешно.

“Имамо на делу паравојне јединице, недодирљиве људе, касту владара, инсистирање на милитаризацији, клерикализацију; срастање Цркве са партијом а партије са државом итд. На све то на делу је и тотална медијска контрола, отворена сегрегација према (слободо)мислећим људима и њиховом евентуалном деловању… Србија као држава одавно је изгубила тло под ногама јер је дозволила да јој се подвуче клерофашизам у практично све поре друштва, секуларна држава постоји само као мртво слово на папиру. Једна надасве веома лоша ситуација”, истакао је Чанак.

Сматрајући да је у Србији на делу, како је рекао, “једноумни систем”, без суштинске политичке алтернативе, али и интелектуалне базе каква је, истиче, била на снази и 90-их, војвођански политичар процењује да би, и поред одијума и значајног незадовољства и противљења начину владавине Александра Вучића и СНС-а, очитованог и кроз масовне студентско-грађанске протесте широм земље у последњих више од годину дана, на изборима у овом тренутку режим највероватније однео победу.

“… не због расположења у народу него због чињенице да су избори по условима које режим намеће. Вучић има добро организовану машинерију, а с друге стране нема баш много политичких професионалаца (нпр. потребни су и те како увежбани посматрачи). Такође, шта је са изборним условима, на томе мислим да се није довољно инсистирало. Препушта се простор режиму, а како је Стаљин говорио, није важно како ко гласа већ ко броји гласове, тј. “када су избори добро организовани гласање није ни потребно””, појашњава Чанак.

Према његовим речима, власт је очигледно стешњена интересима великих сила овде и “у конфликту са Истоком, као и са САД, а ни Европа пуно не заостаје”, и у једној позицији “између чекића и наковња”, и тај, како каже, спољнополитички аспект питања чини се да је одређујући, тј. важнији од унутрашњег.

“Нема дилеме да би ствар која би највише утицала на њега (Вучића) била престанак дотока новца од споља… и можда понајвише (кредита) из Кине. Ситуација са блокадом НИС-а открива озбиљне пукотине са Русима, где они (Русија) очекују да Србија тоне заједно са њима, а у Србији би то довело до великих потешкоћа. Биће занимљиво испратити даљи развој догађаја”, наводи Чанак.

Као један од највећих проблема Србије види (невидљиве) руке које “даве” земљу и друштво и с времена на време “само мењају рукавице”.

“Од Милошевића па надаље све власти су као рукавице навучене на те руке. Кад се промене рукавице сви повичу “ура, нису више ти, ето нам промена”, али заборављају да су руке остале исте. А то су неформални центри моћи – нереформисане службе безбедности (Удба, војне службе и др.), затим руски хибридни утицај, тзв. антихашки лоби итд. То се нажалост није променило”, рекао је Чанак.

Закључује да би након свих виђених авантура, ради своје веће демократичности и супротстављања тоталитарним тенденцијама, Србија као држава требало да се децентрализује и(ли) федерализује, по принципу пет самоуправних целина тј. јединица, а то би, како каже, нпр. могле бити Војводина, Шумадија, Нишка област, Санџак и Београдски регион.

Чанак је оснивач ЛСВ-а 1990, а на месту председника, након скоро три и по деценије, наследио га је 2022. Бојан Костреш.

Симптом/М. М