Савез самосталних синдиката Србије (СССС) тражиће повећање зарада у 2026. години, потребних за достојанствен живот, јер већина грађана живи од „минималца“ којим се не може купити реална потрошачка корпа, рекао је руководилац пројекта у међународном одељењу тог синдиката Душко Вуковић.
Он је навео да је проблем то што власт стално „засипа“ јавност подацима о просечној заради, док већина грађана живи од минималне или медијалне зараде, по вредности блиске „минималцу“.
„Минималне и медијалне зараде данас не покривају реалну потрошачку корпу и то мора бити централна тема социјалног дијалога“, рекао је Вуковић.
На питање да ли су радници у Србији незаинтересовани за штрајкове и борбу за веће зараде, Вуковић је рекао да нису већ су често економски уцењени и страхују да ће изгубити посао.
„У условима слабе правне заштите, штрајк носи велики ризик. Синдикати су глас радника, али без њихове активне подршке нема стварне промене. Борба за достојанствену зараду мора бити заједничка“, рекао је Вуковић.
Навео је да је порески систем у Србији антисоцијалан, да ће СССС инсистирати да се промени и да ће заговарати прогресивно опорезивање и праведнију расподелу доприноса између радника и послодаваца.
То, како је рекао, није идеолошко, већ питање социјалне правде и одрживости система.
Истакао је да, у поређењу са европским земљама, укупно пореско оптерећење зарада у Србији није међу највишима, али није ни међу најнижима.
Порески килн (проценат учешћа укупних пореза и доприноса у односу на укупни трошак рада) у Србији је, према његовим речима, скоро идентичан европском просеку.
„То су подаци Еуростата, а које на основу својих методологија, користе ОЕЦД, Светска банка и друге институције. Веће укупно пореско оптерећење на зараде од Србије имају развијене земље Европске уније – Француска, Белгија, Италија, Немачка, Аустрија, Холандија као и скандинавске земље – Шведска, Норвешка, Данска и Финска. У тим државама укупно оптерећење зарада често прелази 40 одсто, а у појединим случајевима иде и преко 45 одсто“, рекао је Вуковић.
Додао је да слично оптерећење у односу на Србију имају Словенија, Хрватска, Мађарска, Словачка и Чешка, а ниже укупно пореско оптерећење имају и неке земље региона и периферије Европске уније – Бугарска и балтичке земље.
Кључна разлика, међутим, није само у висини пореског оптерећења, већ како је рекао, пре свега у структури и праведности пореског система.
Истакао је да, иако пореско оптерећење у Србији није високо, да је порески систем ипак антисоцијалан.
„Проблем пореског система у Србији није само у укупној висини оптерећења, већ пре свега у начину на који је оно расподељено. Систем је антисоцијалан зато што највећи део терета сносе радници, док послодавци мање учествују у финансирању социјалне сигурности. Додатни проблем је што Србија има ‘раван’ порез на зараде јер исту пореску стопу плаћају и они који примају минималну зараду и они који имају вишеструко већу зараду од просечне“, објаснио је Вуковић.
Додао је да такав систем, не узима у обзир економску снагу појединца и зато продубљује неједнакости и због тога проблем није само у односу радник–послодавац, већ и то што порески систем није прогресиван.
Ако се, према његовим речима, терет социјалних доприноса претежно сваљује на раднике, „док се терет послодаваца већ деценијама смањује, а они често и избегавају плаћање, али без последица, то није прихватљива економска и социјална политика, већ друштвена неправда, апсурд и цивилизацијски преживели модел“.
Вуковић је истакао да у „нормалним“ европским системима, послодавац сноси или исти или већи део доприноса.
„Према законима Србије, радник на име социјалних доприноса плаћа укупно 19,9 одсто, од чега се 14 одсто издваја за пензијско и инвалидско осигурање, 5,15 одсто за здравствено осигурање и 0,75 одсто за осигурање у случају незапослености. Радник је, такође оптерећен и са 10 одсто пореза на доходак, односно на зараду, што све са нето износом
чини његову бруто плату“, навео је Вуковић.
Послодавац, како је рекао, плаћа укупно 15,15 одсто доприноса – 11 одсто за пензијско и инвалидско осигурање и 5,15 одсто за здравствено осигурање, а не плаћа допринос за незапосленост, па је, како је рекао, јасно да већи део терета пореза на зараду и социјалне доприносе сноси радник.
На минималну новембарску нето зараду у 2025. години од 53.920 динара радник је, према речима Вуковића, платио на име пореза на зараду од 10 одсто (4.444 динара због дела неопорезоване зараде), допринос за ПИО фонд од 14 одсто (10.201 динар), на име доприноса за здравство од 5,15 одсто (3.752 динара) и на име доприноса за незапосленост од 0,75 одсто (546 динара), укупно 18.943 динара.
То значи, истакао је Вуковић, да је његова бруто зарада 72.863 динара, када се урачунају ти порези и доприноси.
Додао је да је на ту зараду послодавац плати допринос за ПИО фонд од десет одсто (7.286 динара), допринос за здрвство од 5,15 одсто (3.752 динара), укупно 11.038 динара, што значи да је укупан трошак рада за послодавца 83.901 динар (72.863 динара +11.038 динара).
Укупан износ пореза и доприноса на терет радника и послодавца је, како је навео 29.981 динар (18.943 динара плус 11.038 динара), па је порески клин, као проценат учешћа укупних пореза и доприноса (29.981 динар) у односу на укупни трошак рада (83.901 динар) 36 одсто.
Тај проценат пореског „клина“ је, рекао је Вуковић, скоро идентичан за све месеце 2025. године, без обзира на број радних сати.
„Сви који истичу да је пореско оптерећење у Србији високо и премашује 60 одсто упоређују проценат учешћа укупних пореза и доприноса у односу на нето зараду што није међународно призната методологија код утврђивања пореског клина, односно пореског оптерећења“, рекао је Вуковић.
Порески систем у Србији наклоњен је, према његовим речима, богатима, јер што су веће зараде порески килн се смањује, па је тако порески „килн“ на петоструку просечну зараду од 4.500 евра изједначен са пореским „клином“ за минималац и износи 36 одсто.
„Како нето плате расту тако се смањује порески клин и већ на шестострукој просечној плати он пада на 32 одсто. Овоме треба додати да се износ за социјалне доприносе не повећава код обрачуна зарада виших од петоструке просечне зараде у Србији. Сви они који примају већу зараду од петостуке просечне зараде у Србији нису солидарни и не уплаћују веће износе за социјално осигарње, сходно својим финансијским приходима“, рекао је Вуковић.
Истакао је да је држава законима најбогатије ослободила плаћања већих доприноса, сходно висини зараде.
Вуковић је навео да у пензијску основицу улази целокупан износ доприноса за пензијско и инвалидско осигурање, без обзира на то да ли се формално води као допринос на терет радника или на терет послодавца.
„Проблем, међутим, настаје када се доприноси уопште не уплаћују или не уплаћују на реалну зараду, већ на минималну или фиктивно приказану основицу, што је честа пракса у Србији“, нагласио је Вуковић.
Додао је да расподела доприноса јесте један од кључних проблема, али није једини јер поред тога што радници сносе већи део терета, проблем је и у „равном“ порезу на зараде и слабој заштити ниских примања.
„Доприноси које плаћају радници и послодавци иду у јавне фондове – доприноси за пензијско и инвалидско осигурање уплаћују се у Републички фонд ПИО, здравствени доприноси иду у Републички фонд за здравствено осигурање, док се допринос за незапосленост уплаћује Националној служби за запошљавање. Уколико се та средства не уплаћују или делимично уплаћују у фондове, мање су пензије, слабија здравствена услуга, мање је пара за активне политике запошљавања“, навео је Вуковић.
На питање који су облици избегавања плаћања доприноса Вуковић је рекао да послодавци то најчешће спроводе пријављивањем радника на минималну зараду, док се остатак исплаћује „на руке“, затим злоупотребом уговора о привременим и повременим пословима, радом на црно или делимично пријављеним радом.
Казне, како је рекао, за ове прекршаје постоје, али су контроле недовољне, а санкције често блаже од користи коју послодавци остварују, кршењем закона.
Вуковић је рекао да су пример праведнијег пореског система Немачка, Аустрија и скандинавске земље у којима су доприноси приближно равномерно подељени између радника и послодаваца, порез на доходак је прогресиван, а ниске зараде су знатно мање оптерећене него високе, па такав систем обезбеђује већу социјалну сигурност и мању економску неједнакост.
Одговарајући на питање да ли синдикат СССС има процену колико су због избегавања плаћања доприноса смањени приходи ПИО фонда, Вуковић је рекао да не постоје прецизни и јавно доступни подаци, али се процењује да је реч о стотинама милиона евра годишње.
„Сваки радник који је пријављен на минималну зараду уместо на стварну плату директно умањује приливе у ПИО фонд и себи обезбеђује нижу будућу пензију, а пензиони систем чини зависнијим од буџетских субвенција“, рекао је Вуковић.
Једино праведно решење је, према његовим речима, увођење прогресивног опорезивања зарада, а то подразумева неопорезиви део који штити ниске зараде и више пореске стопе за високе приходе.
Истакао је да такав модел постоји у већини развијених земаља и представља основу социјалне правде, а подрзумева да се уважава бројност породице, олакшице за породице са више деце и регионалне разлике.
Извор: Бета
