Комеморативни скуп у Новом Саду, поводом друге годишњице од погибије 16 особа у паду надстрешнице Железничке станице у том граду, завршен је након што су представници свих универзитета у Србији положили 16 венаца са именима погинулих испред станице.

Након студената, са полагањем цвећа и паљењем свећа наставили су и грађани који су присуствовали скупу.

Венце су положили и представници Студентске листе, међу којима су били Илија Срдановић, Радомир Саичић, Александар Чупић, Тихомир Станић и други.

Грађани који су били на скупу, који је протекао потпуно мирно, полако се разилазе.

Представници студентског покрета поручили су на данашњем скупу да трагедија није реч која адекватно описује оно што се догодило 1. новембра 2024. године, јер трагедија описује несрећу, случајни догађај, а иза те речи „може вешто да се сакрије реч коју сви тражимо, а то је одговорност“.

„Зато нисмо зажмурили и нисмо прећутали. Догађај који нас је све потресао до сржи – није трагедија, није несрећа, није случајност. То је убиство. А убиство тражи кривца, тражи одговорност и тражи правду“, поручила је студенткиња у говору са бине постављене код Железничке станице.

Када је одговорност изостала, како је додала, они су одлучили да „подигну свој глас, и то најпре тишином“.

„Кроз нашу тишину чула се сва наша туга према погинулима, али и наша љубав према Србији, према њеним становницима, према свима нама. Да се никада не понови. И да кривци одговарају за злочин који су починили“, казала је студенткиња.

Навела је да су били истрајни јер правда мора бити задовољена, додајући да је пут до ње дуг, али достижан.

„И правда ће бити задовољена, јер убиство тражи кривца и одговорни ће пред судом објаснити зашто су нам земљу завили у црно. А ми, ми никада нећемо заборавити. И зато ћемо на сваку годишњицу, у свим градовима, у 11.52 да се окупимо и заједничком тишином да кажемо да су вољени, упамћени и никад прежаљени“, казала је студенткиња.

Пре обраћања, по завршетку 16-минутне тишине за погинуле која је почела у 11.52, хор је извео песму „Цвета трешња у планини“, уследила су рецитовања „Што те нема“ Алексе Шантића и „Похвала свету“ Бранка Миљковића, да би комеморативни скуп био завршен песмом „Лепе моје црне очи“ у поновном извођењу хора.

На данашњи комеморативни скуп позвао је студентски покрет, који је позвао да се на њега дође без политичких обележја, транспарената и без прављења буке.

Окупљања грађана почела су на три локације у Новом Саду, колоне окупљених су се прво сусреле код Футошке пијаце, а потом заједно стигле до железничке станице Булеваром ослобођења.

На челу колоне, 16 студената је носило 16 венаца цвећа, са именима 16 погинулих, док су иза њих грађани носили црна платна на којима је било исписано „16“, „11.52“, као и илустрације белих голубова.

Надстрешница на железничкој станици у Новом Саду обрушила се 1. новембра 2024. године у 11.52 и том приликом погинуло је 14 људи, међу којима и четворо деце – од шест, 10, 16 и 17 година, док су тешко повређене три особе од којих су две касније преминуле у болници.

Тог дана под тонама бетона, погинули су Сара Фирић (6), Валентина Фирић (10) и Ђорђе Фирић (53) из Ковиља, затим Милица Адамовић (6), Сања Ћирић Арбутина (35) и Милева Карановић (76), све из Каћа.

Погинули су и Немања Комар (17) из Степановићева, Милош Милосављевић (21) из Книћанина, Стефан Хрка (27) из Београда, Анђела Руман (20) из Старе Пазове, Горанка Раца (58) из Новог Сада, Ђуро Швоња (77) из Степановићева, Вукашин Раковић (69) из Буковца и држављанин Северне Македоније Васко Саздовски (46).

Ања Радоњић (24) из Параћина преминула је од последица тешких повреда у болници 17. новембра 2024. године, а Вукашин Црнчевић (18) из Змајева 21. марта 2025. године.

Теодора Мартинко је са тешким повредама преживела ту несрећу.

Поводом пада надстрешнице и погибије 16 особа, тренутно се воде три поступка пред три различита тужилаштва, али ни у једном од њих још увек није почело суђење.

Извор: Бета