Прошли су Стару Пазову. Још увек не могу да дођу себи од утисака. Толико народа, толико људи пуних топлих емоција. Срдачношћу, отвореним срцем и длановима давали им добродошлицу. Кажу – није та укусна храна оставила на њих највећи утисак, већ осећај да се нешто велико, значајно и крупно дешава. Давали су им најлепше што Сремци знају да спреме, али онако не гледајући колико и шта, већ са жељом да било шта ти момци и девојке, узму да се окрепе, да се послуже. Једно парче, један залогај, један гутљај, једну кришку.

За добродошлицу, у знак захвалности за дуго заборављен осећај слободе. За осећај среће и радости што та дивна младост пролази кроз њихово место и доноси видљив дах живота који дуго живели нисмо.

ФОТОГРАФИЈЕ: Приватна архива

Загрљаји, поздрави, сузе, осмеси, врели су дланови и образи од узбуђења. Махање са свих страна. Нуткање и узвици да им желе срећу. Да им желе свако добро и да свима желе победу.

Колико је само било важно тим људима да их лепо угосте, да се не осрамоте пред најлепшом поворком која пролази кроз место. Та жеља да им дају снаге, храбрости, подршке је незамислива. Жеља да буду део тог осећаја поноса и борбе за правду. Жеља да буду део стварања новог, дуго очекиваног доброг живота. Та поворка достојанствених променила је живот свима који су имали прилике да је виде и да их поздраве. Више ништа неће бити исто…

Студенти су у четвртак вече стигли до Инђије. Још један непоменик није им дао хали, ни салу, ни било који пристојан објекат да се заклоне од јануарског ноћног мраза. Давали су становници Инђије своје куће и станове да преноће, али су студенти одлучили да буду заједно.

Ако не могу сви да буду под неким кровом, сви ће бити под ведрим небом!

Већ добрано уморни студенти улазе на стадион. Онај светли и већи део Инђије даје шта год може да угости студентску колону, да се не посмрзавају, да ублаже хладноћу. Ту су ћебад, подметачи, шатори, вреће за спавање, чај, храна. Стижу вести до сваке куће у Србији да ће студенти спавати под отвореним небом, али и фотографије на којима се види снага и енергија младости. Солидарност свих према свима. Нешто што на овим просторима нисмо дуго видели. Слога!

Земља и трава су влажни, звездано јануарско небо сваким минутом исисава и најмањи грам топлоте. Пред саму поноћ и није било толико хладно, али већ око 3-4 сата после поноћи и пред зору мраз се шири у шаторе, испод ћебади и у вреће за спавање. Хладноћа улази у сваки мишић и кости. Обавила је стадион у Инђији. Има задатак да их победи. Мраз и минус на ледини. Многи су забринути, нарочито мајке.

Цвокотали су ту ноћ. Али никоме се пожалили нису. Непобедива срца српске младости.

Знају да се дешава нешто велико и узвишено, нешто изнад сваког од њих појединачно.

Са првим зрацима сунца већ су спремни и на ногама. Спремају се и крећу за Нови Сад. Иза себе остављају Инђију и већ на првом километру заборављају хладну ноћ. Не желе да је памте. А и зашто би?

А у Новом Саду….

У Новом Саду од раног јутра гужва, припрема и узбуђење да се дочекају београдски студенти. Дивне емоције у ваздуху од раног јутра. Да ли је све припремљено како треба, да ли је све на свом месту, има ли довољно свега планираног? Питања са свих страна.

А Новосађани, као Новосађани – једни од најбољих домаћина. Не могу другачије: широко раширених руку, са лица им не силази осмех, радосни у очима и са топлим речима, описују узбуђење пред дочек студената.

Студентска колона је око 18:00 часова кренула из Карловаца. За њима полако остаје Срем. Ти дивни Сремци, срчани људи, пуни животне страсти, испратили су своје веснике слободе. Уздаси и повици: “Браво децо, браво младости!” чују се са свих страна.

И након два дана хода и више од 80 км први ред студентске колоне долази до Варадинског моста у Новом Саду. Мост који спаја Срем и Бачку. Мост који спаја младост. Мост који то вече представља симбол солидарности, лепоте и слоге. Десетине хиљада Новосађана је на улицама. Булевар Михајла Пупина је мали за све оне који желе да сведоче заједништву младих људи.

Да сведоче новој генерацији која једне друге дочекује и поздравља, који се једни другима радују иако се лично не знају, али врло добро знају шта раде и знају да је то њихова заједничка борба, заједнички пут за живот који је пред њима. Свесни су да у себи носе давно заборављене вредности.

То вече по улицама Новог Сада и по ваздуху изнад њега, разлило се и поделило пуно тога. Давало се у прегрштима љубави, правде, људскости, пажње, разумевања, истине, искрености, наде, живота, младости, слободе, лепоте, среће, радости. Никада нисам присуствовао лепшем и надахнутијем догађају. А видео сам их много. Све је било величанствено. Емотивно, јако емотивно.

Људи су из својих душа, из својих груди давали своје чисте емоције. Волели су све што је постојало и што се могло волети то вече. Љубав је заогрнула Нови Сад. Отворила су се срца свих, и оних на небу и нас на земљи. Био је то део вечности.

Ту вечност су сви осетили. Не само ми који смо ту ноћ били у Новом Саду, већ сви који су то пратили на друштвеним мрежама, телевизијским преносима или преко вести разних медијских кућа. Цела планета је то вече била дотакнута најчистијом могућом енергијом.

Можеш бити само луд да помислиш да треба да победиш тако нешто.

Или да водиш дијалог са тако нечим.

Или да преговараш са таквом енергијом.

Или да покушаш да превариш такву дивноћу.

Са ким би уопште било ко могао да преговара? Са неким именом и презименом?

Па то је немогуће. Не може се преговарати и водити дијалог са нечим што је непоновљиво и праведно, са нечим што не разумеш и не схваташ. Са нечим што немаш у себи.

О чему би преговарао? Да се младост мање воли? Да се правда дели на парче? Да се истина затвори у шатор на стадиону у Инђији? Да се Сремцима одузму кобасице? Да се жуљеви и крвава стопала нису десила? Да није погинуло 15 људи испод надстрешнице у Новом Саду?

Да се забрани ова силна љубав, слога и солидарност у народу?

О чему би преговарао несрећо?

Како ти само тако нешто падне на памет?

Пусти, само пусти да се деси. Нису они овде ни због кога. Посебно не због тебе.

Нису они овде због интереса. Него због живота.

Овде су због свих садашњих и будућих.

Због правде за претходне и среће за будуће дане.

Не преговара се са весницима слободе.

Миодраг Гавриловић