Да се не лажемо – видљиво је колебање у избору правца будућег деловања код оних који руководе студентским, грађанским, опште-друштвеним протестом. Магловита будућност се надвила над Србијом која последњим трзајем покушава да изађе из ћорсокака у који је упала.

Друга фаза кризе диже амплитуду интензитета до свог климакса, јер је у току покушај стабилизације режима који у циљу сопствене консолидације креће у оркестритану репресију над противницима. Пендрек, притвори, ситне чарке, низ вашарских сабора – само су почетак. Очекујте захуктавање контранапада, паљење свих турбина, мобилизацију свих ресурса.

Да ли смо спремни да издржимо тај талас?

Не побеђује увек бројнија војска. Напротив! Много је примера када је бројнија војска била побеђена, када је јачи противник био положен на плећа. Мотив и организација важнији су од масовности. Студенти су месецима уназад имали све три компоненте. Заразна мотивисаност, изненађујућу организованост, што је резултирало историјском масовношћу протеста широм Србије.

Проток времена сада узима данак. Бројке више нису тако високе, што је очекивано. Организација слаби пред новим изазовима, посебно пред питањем политичке артикулације отпора. На крају и мотивација ширих грађанских слојева постаје упитна, јер су очекивања превелика, стрпљења је премало.

Делимично аутистични однос студената према важним политичким питањима сада се враћа као бумеранг. Никако да схвате да ово није и не сме да буде тематски бунт, револт са зацртаним дневним редом, борба за испуњавање захтева. Схватам колико је тешко бити у позивији између чекића и наковња. Власт је чекић који чекића по свим противницима уназад тринаест година, а на власти су људи који би и чекић покварили. Наковањ је друштво на ивици пуцања, издржало је многобројне ударце, али и даље пасивно чека ослобођење и гаји наду у спас који долази врло брзо. Тај наковањ за сада глуми пиједестал на коме се славе студенти као жртве, спасиоци, ослободиоци. Али, не дајте се уљуљкивати тим површним и прозирним ласкањем. Често црвени тепих води право у амбис.

ФОТО: Фонет

Студенти су између две ватре. Једна гори у Вучићу, то је ватра беса и мржње. Распаљују је они својом упорношћу, његово окружење страхом за сопствену егзистенцију и он сам својим егоманијакалним нарцисизмом. Друга гори на контра страни, то је ватра исчекивања и оправданог гнева. Распаљују је екстремне групације жељне доказивања, амбиције делегитимисаних опозиционих лидера и пробуђени апстиненти који су из седације упали у маничну фазу.

Временом онај ко је између две ватре кад тад сагори. Зато се не треба плашити одлука које морају да се донесу. Политички вртлог захвата све поре друштва, онај ко троши снагу да се одупре тој струји на крају се удави. Да би се избегле одисејске сциле и харибде мора се преузети иницијатива, мора се управљати догађајима, одустати од непотребног позерства и спектакулизма којим се хране друштвене мреже.

Желели то или не, ви сте мотор револуционарног заноса који је пробудио Србију. Револуционарног, не реформаторског. Јер реформе крећу одозго, а револуције одозго. Формула успешне револуције је маса-класа-партија-лидер. Маса се покренула, створила се класа са јасним контра-АВ предзнаком. Неопходна је партија/покрет/група/организација која ће поменуту масу политички уобличити и хомогенизовати.

На крају, ма колико вам говорили све супротно од овога, ма колико вам годинама уназад гадили све у вези и класа и партија, поготово у вези лидера-потребан вам је репрезентативни тим са препознатљивим лидером или лидерима. Заблуда је да постоје јаке организације без јаких лидера. Они се могу скривати, бежати под сенку лицемерне анонимности, али тој игри мора доћи крај. Прави лидери побуђују прометејски поглед на свет. Они успостављају обавезујући договор са масама о садржају и ритму промена. Они имају еманципаторски утицај на људе и буде код њих способност за боље и више.

Др Александар Дикић

Не упадајте у замку да су сви исти. То је конформистички ескапизам и морално дезертерство! Нису сви исти и нисте ни ви исти као ваши неуспешни претходници, али су сви путеви до слободе исти, јер сви воде до борбе за слободу, не до захтева, не до петиција, не до блокада, већ до борбе на сваком терену, у свакој прилици.

Ја верујем да је победа ваша, већ чујем ваше јерихонске трубе.

„Ја сам сигуран да ће заблистати зора једног новог живота, јер ће истина победити! А онда ће засијати сунце и у нашој улици. Ја те дане можда нећу дочекати. Али, дочекаће их наши студенти. Ја се радујем због њих. И поздрављам их! Децо, ја вас благосиљам! УРА, УРА!! „(Чехов)

Др Александар Дикић