Градови су кључали. Студенти и народ, неплаћени, неорганизовани, али непоколебљиви, заузели су улице. Тражили су знање, правду, будућност – а добили гротеску. Против њих – армија антиблокадера: деда са штапом у једној руци, педесетогодишњи „млађи“ хулигани са капуљачама, крезуби и тетке, сви са транспарентима „Хоћу да учим“. Плаћени, задужени радним местима и протекцијама, слепо послушни, спремни да туку, улазе у сукобе и вичу увреде које откривају ко су и шта су – неки никада нису видели школу, можда изашли из Забеле или сличних места. Транспаренти „Хоћу да учим“ лебде над масом насиља, гротескни симбол апсурдне лојалности: ма колико парадоксално звучало, они певају, туку и пале у име председника, а не у име знања.

Полиција је брутална и бездушна. Батон удара по телима, шок-бомбе пуцају поред очију и ушију, дим се меша са сузама, криком и болом. Студенти беже, гурајући једни друге, покушавајући да заштите децу, старије, све око себе. Сваки пад је болан, свака песница која удара, свака повређена нога или рука – доказ силе која нема граница.

Антиблокадери као пуштени са ланца, пене,псују, вређају док туку. Тетке и деда покушавају да изгледају озбиљно, али им је страх испод коже. Крезуби и хулигани улазе у сукобе са осмехом задовољства – као да је насиље професионални спорт. Сваки њихов ударац, сваки гурнути студент, сваки повређени народ – део је представе коју режим води и плаћа. Послушност и лажни ентузијазам према знању су већа вредност од човека.

Улице су препуне крви, суза, дима и јецаја. Полиција удара по свему што се миче, хапси насумично, гуши отпор, ствара страх и панику. Студенти и народ покушавају да преживе, да заштите децу и старије, али сваки ударац прети да уништи последњу наду. Сваки пад, сваки ударац, свака повреда – део је режираног хаоса.

На сваком кораку: студент који пада, народ који га подиже, деца која плачу, старији који беже, док антиблокадери и хулигани јуре напред са штаповима, батинама и песницама. Тетке и деда машу транспарентима „Хоћу да учим“, смеше се док ударају, гротескна пародија послушности. Батон удара, шок-бомбе пуцају, дим се увлачи у очи и плућа, а стихови насиља одзвањају кроз хаос.

На раскрсницама, сукоби постају оркестрирани – студентски редови покушавају да прођу, народ блокира, док антиблокадери стварају зид насиља. Полиција удара са стране, хапси насумично, гази свакога ко стане између њих и масе. Студенти падају, губе равнотежу, туку их са свих страна, а они који покушавају да заштите децу и старије остају блокирани.

Ово није сукоб генерација. Ово је сукоб психопате и његовог режима против народа који више неће да ћути тиранину. Плаћени глумци режима туку народ и студенте, док преживели памте и судије. Хаос је тоталан: ударци, гурања, падови, шок-бомбе, крв, сузе, повици и страх стварају симфонију бруталности.

Градови горе, а народ плаћа цену док антиблокадери и полиција спроводе насиље по налогу режима. Транспаренти „Хоћу да учим“ лебде над хаосом као гротескни симбол послушности – апсурдна пародија на образовање претворена у оружје послушности. Сваки корак, свака песница, сваки пад и свака повреда причају причу о послушности, страху и бруталности.

На крају, улице и даље горе, народ покушава да се организује, студенти помажу једни другима, деца плачу, тетке и деда и даље певају, туку, вичу. Батон удара, шок-бомбе пуцају, дим и крв прекривају асфалт. Свака секунда је доказ колико психопата види само власт и колико систем може да злоупотреби људе против њихових ближњих.

Ово није сатира, ово није комедија. Ово је брутална драма – епски сукоб слободног човека и народа против психопате и његовог режима. Свака улица, сваки ударац, свака песница, сваки транспарент „Хоћу да учим“ прича причу о апсурду, послушности и бруталности која прелази све границе људскости.

др Светлана Цвијановић