Први пут ме је на “Маракану” одвео мој покојни отац у касно пролеће 1975. годинама. Играли Звезда и ОФК Београд. У саставу звезде били су Кајганић, Јеликић, Јовановић, Муслин, Кери, Богићевић, Пизон, Филиповић, Дуле Савић, Сеад Сушић и Џајић. Имао сам 6 година.
Није ми дао да звиждим противничким играчима. Навијај за Звезду и поштуј противника, рекао ми је. Шали се са људима, дружи се, томе и служе утакмице. Држи се на растојању од будале. Иначе не можеш на утакмице док не будеш пунолетан.
Волео сам Звезду, нисам мрзео Партизан. Са годинама, тај клинички жар престаје. На њима је ред, стварају породицу, малу децу, граде каријеру.
Али увек сам се радовао одласку на Маракану, често са чика Бошком. Нисам био на Маракани десет година. Равнодушан сам на резултате Звезде и репрезентације. Знао сам да ће батинаши у црном пребити пристојне људе, многе који су овде дошли са децом.
Модерни спортови су много тога уништили. Али нигде толико и толико као у Србији.
Ја нисам пророк, само сам видео шта се десило синоћ пре десет година. У Вучићевој Србији нема спорта. Јер спорт и мржња су два потпуно супротна термина.
Тачка.
Братислав Браца Марковић
