У земљи у којој је нормално генерализовати, вређати и дехуманизовати, човек се пита – у шта смо се претворили? Када је постало дозвољено да се деца називају погрдним именима само зато што им је отац или мајка у униформи? Када смо одлучили да сваку професију сводимо на неколико најгорих примера, а све остале људи у њој бришемо из слике?
Униформа не брише човека. Иза ње стоји нечији муж, нечија жена, нечији родитељ. Људи који су се враћали са ратишта преполовљени, људи који носе ране о којима ћуте, људи који раде свој посао најбоље што знају. Али када говор постане толико бруталан да се ни породице, ни деца, ни кућни љубимци не остављају на миру, онда то више није критика система – то је мржња, огољена и опасна.
Најлакше је рећи: „сви су они исти.“ Најлакше је прогласити читаву групу кривом. А најтеже је погледати човека у очи и признати да међу онима које презиремо има и оних који никада никога нису повредили, који чувају животе, и који само желе да се врате кући својој деци.
Не постоји професија која је имуна на нечасне људе. Али свако ко у шаци зла види меру за читав народ, читаву струку или читаве породице – свесно храни мржњу која изједа и њега самог. То је пут без повратка.
У шта смо се претворили када смо престали да разликујемо појединца од система? Када смо заборавили да критика треба да мења оно што не ваља, а не да понижава оно што је људско?
Можемо се не слагати, можемо протестовати, можемо се борити за праведније друштво. Али када почнемо да вређамо децу због професије њихових родитеља – тада више нисмо друштво, већ руља.
А у руљи се не рађа правда, већ само ново зло.
др Светлана Цвијановић
