Седми печат 
У вези са “тучом” у Народној скупштини, имамо две вести, једну добру и једну лошу.
Добра је та што нико од учесника није повређен, а лоша је да су највиши представнички дом и народни посланици изгубили и оно мало угледа који су до то тог тренутка имали, ако се добронамерно претпостави да су уопште и били у плусу са том робом.
Занимљиво је и то што у оштрој конфронтацији две групе од беса запенушаних противника, осим бојних поклича, гурања, пљувања и хватања за ревере и рукаве, ама баш никоме нису спале ни наочаре са носа, нити је икоме поцепана кошуља, растегнута кравата нити су било коме, далеко било, повређени усне, нос или аркада. Ове потоње, лакше повреде, скоро нужна су последица било каквих иоле оштријих групних кошкања, било да се ради о деци или о одраслим људима. Штавише, често се десе и у одглумљеним каскадерским сценама, у фингираним групним тучама на филму. Све је заправо више личило на српску верзију Маорске хаке, традиционалног плеса који се групно изводи енергичним покретима, изражено љутитом мимиком и борбеним покличима. Да сличност буде и симболички могућа, данас се хака изводи само за забаву публике, као игроказ.
Наравно, изостанак повреда тела или цепања одеће такође може да значи да су наши народни посланици показали завидан степен самоконтроле, увежбану координацију покрета и вештину задржавања удараца на сантиметар-два од противника, у маниру истанчанијем од оног који смо гледали у легендарном филму “У змајевом гнезду”.
Има и оних који верују да је сукоб до детаља унапред договорен и режиран, а доказ који се у прилог тој тези нуди је да су се најаве баш таквог заплета појавиле на Твитеру пар дана раније.
Ако је та теорија мини завере тачна, и она са собом носи добре и лоше аспекте. Добар је тај што Срби, упркос традицији, ипак умеју до краја да изведу било који сложенији план а лош је у томе што опозиција опет , иза леђа народа, покушава да ради по туђем штетном диктату и у складу са својим себичним интересима.
Данас људи све више разумеју да је Србија суштински окупирана земља и да су окупатори државе тзв. Квинте.
За разлику од ратне окупације, ова мирнодопска не подразумева марширање стране војске по улицама наших градова, бат туђих чизама и звуке Лили Марлен са Пинка или РТС-а. Она се остварује тако што окупатор уз помоћ читавог спектра мера, финансијских, пропагандних, маркетиншких, медијских и обавештајних, на власт доводи компрадорску “елиту” која за његов рачун и по његовом налогу спроводи мере, усваја закона и намеће политику која фаворизује окупаторове стратешке и тактичке интересе у практично свим областима. Окупираној земљи се оставља простор да своју популацију обмањује и забавља симулакрумима суверенитета, заставама, бескорисним војним егзерцирима уштројене војске, спортским успесима, бестидним брбљањем званичника о светлој будућности и бројним сличним алатима успешно коришћеним широм света.
Уз неке ретке светле индивидуалне изузетке, свака наша власт од Петог октобра до овог часа је компрадорска. Окупатор је смењује или подржава искључиво у складу са резултатима које јој испоручује и чини то хладно, прорачунато, без емоција. Данас си опозиција али већ сутра можеш да будеш на власти ако си послушан, ако себи обезбедиш солидну подршку гласача било каквом демагогијом и лажима и ако докажеш окупатору да немаш никаквих скрупула према виталним интересима своје државе и народа.
Данас је наш проблем у томе што је Вучићева власт, иза јефтине маске суверенизма и лажне спољнополитичке мултиполарности, несумњиво и без остатка компрадорска и спремна на све како би остала верна својим газдама, али то није крај српске драме. Таква иста је и тзв. прозападна опозиција која се заправо бори за статус који код Квинте има Вучић и то је суштина њиховог политичког плана и деловања. Бити бољи слуга од слуге, боља и послушнија раја дахијама из Квинте, бити Западу оданији Вучић од самог Вучића, бити калиф уместо калифа, још ефикасније продавати Косово, још брже уводити санкције Русији, још одлучније помагати Украјини и чвршће затварати очи на предају српске привреде у руке странцима, на срљање у дужничко ропство, на мрцварење Републике Српске и тако даље.
Запад се са таквом опозицијом игра као мачка са мишем, понижава је, вара лажним обећањима, уцењује и међусобно свађа, али је ипак одржава у животу. Потребна му је због притиска на сујетног и параноичног Вучића и служи као страшило којим му прете ако процене да се на тренутак превише узнео или осамосталио. Тада се он прене и врати у положај који му је претходном политичком дресуром одређен и предвиђен.
Постоји међутим и резервни сценарио који Квинти стоји на располагању и чијој реализацији можда управо присуствујемо.
Упркос до сада незабележеној пропаганди и медијској агресији, Вучићева популарност се сурвава у понор. Претерао је у свему. Створио је систем који се разобручио и изгубио сваки компас и меру, окупио је око себе фанатичне следбенике, којима у замену за слепу оданост омогућава да се баве бројним, веома лукративним пословима којима, најблаже речено, усклађеност са законом није битно обележје. Жели да контролише сваку пору друштва, сваки медиј, укупан живот целе заједнице. Покушава да буде отац нације, неки савремени Ататурк са АлиЕкспреса, али не бива. Превелике су то амбиције за његове капацитете. Показао је и упорност и енергију и амбицију али их није у претежној мери искористио на ползу народа и државе, већ на своју личну и камарадеријску. Тип система који је створио обично напослетку поједе и сопственог творца. Видећемо шта је судбина Вучићу припремила за десерт после обилне гозбе. Лек или отров.
С друге стране те завесе Квинта има другу калкулацију. Њима је једино важно да Србија успешно оконча велеиздају Косова и формалним признањем, да се не доводе у питање експлоатација литијума и пљачка свих преосталих природних ресурса Србије, да не посустаје утопија еврофанатизма и да у Србији увек на власти буду оне политичке снаге који судбину државе и народа доживљавају као модернизовану и псеудоевропеизовану редакцију југотитоистичког концепта о “слабој Србији”, односно о Србима који на Балкану не могу да буду ништа више од обесправљеног, физички обогаљеног и акултурацијом обезглављеног народа, сабијеног на парадржавну територију између Тимока и Дрине попречно и Копаоника и Авале уздуж гледано.
За те циљеве ваља имати и локалну власт на располагању. У последњој деценији Вучић се показао као употребљив и користан играч са солидним формалним легитимитетом, стеченим уз помоћ штапа и канапа, мало пропагандом, мало личним заслугама, мало изборним поткрадањем. Сада, када му кола крећу низбрдо, Запад ће да погледа и у правцу опозиције чији је оснивач и покровитељ и покушаће да је уведе у игру, било као алтернативу Вучићу, што је мање вероватно, било као карту великог изненађења. То нас враћа на почетак приче о меморијалу Брус Лија у Народној скупштини.
Србија се нагледала свакојаких чуда у својој политичкој историји, али можда би могла да доживи још једно.
Нека нико не падне у несвест од изненађења ако се испостави да је српска хака у Скупштини била само драмски заплет за одлуку о новим ванредним изборима на пролеће. Могуће је да нам је, у договору са својим компрадорима из власти и из опозиције, Квинта припремила нови трик. На тим евентуалним изборима, опозиција би по обичају изгубила, али би након проглашења тријумфа, а по налогу својих покровитеља из Вашингтона и Брисела, Вучић могао неколико министарских места, пет-шест од двадесет и пет, да понуди лидерима прозападне опозиције, а све у циљу наводног смиривања друштвених напетости и стварања предуслова за “миран и стабилан” пут Србије ка европској Шангри-Ла.
Наравно, смисао те Квинтине мућке био би да умири тензије у народу и да довођењем на власт сујетних и неспособних прозападних политиканата, омогући релативну стабилност и опоравак Вучићу, свом главном и најважнијем “високом представнику за Србију” и тако настави несметано да поробљава нашу посусталу државу, и политички и економски.
На кратке стазе од свега пар година година, таква лажна “влада националног јединства” могла би да им звучи као привлачна вишестраначка архитектура, згодна за варање већ одавно слуђеног српског јавног мњења.
Да ли ће тако заиста и бити, остаје да се види, али све док се не пренемо из историјске коме, сличне експерименте над нама спроводиће свака западна шуша која има интересе на Балкану, а ти интереси углавном нису мали.
Овде намерно нисам спомињао успавану тзв. патриотску или националну опозицију, али они нажалост у овом тренутку, надам се не још задуго, играју крајње маргиналну улогу.
Има људи који верују да је тај део опозиције заправо она чувена Чеховљева пушка на зиду, која је ту од првог чина али у трећем увек опали и битно утиче на расплет догађаја у драми. Можда и јесте тако али у овом тренутку је та пушка празна и бескорисна,
Да ли ће, када и под којим условима већинска политичка уверења овог народа, која су упркос свему евроскептична, национално одговорна, суверенистичка, везана за Косовки завет и преузимање одговорности за сопствену судбину из руку грабљивих странаца, добити своју доличну, снажну и делатну политичку артикулацију, биће речи у некој од наредних прилика.
Владан Вукосављевић
