Председница Народне скупштине у стању државног удара, управо особа која је, прошлог 25. новембра, киднапујући прерогативе тог највишег уставотворног, законодавног и представничког тела Србије, извршила тај државни удар, дакле Поглавичина Тајница Ана Брнабић, неовлашћено је најавила да ће се “апсолутно” наставити акција “привођења, хапшења и идентификације терористичких организација”.

Успут је и неовлашћено саопштила грађанима – и де факто сугерисала „независном“ правосуђу какву пресуду има до донесе – да је приведени краљевачки опозиционар Иван Матовић „планирао атентат на највеће државне функционере, пре свега Вучића“.

И, не само то. Она је јуче признала и да је председник Републике наставио и да ће наставити да делује антиуставно и противзаконито, узурпирајући овлашћења која му не припадају, тако што је„синоћ, током ноћи и данас током дана, наставио да има састанке са безбедносним службама и са врхом МУП, како би се наставио рад на идентификацији и привођењу и како би се сачувао уставни поредак, државно уређење и како би се спречило крвопролиће које су планирали на Видовдан“.

А повод, ако је повод у овом случају уопште битан?

Привођење двадесетогодишњег студента који „није запалио жито“, али јесте писао „нешто против богомдане власти“, што у преводу на Новоговор напредњака значи: Позивао је на насилну промену уставног уређења, а то је кривицно дело из члана 309. Кривичног законика Србије… и готово!

Други повод је хапшење краљевачко-крагујевачке петорке, чије је кафанско разметање путем „размењивања мисли“ напредни полицијско-тужилачки Новоговор превео као “позивање на насилну промену уставног уређења” (чл.309 КЗ) и “припремање дела против уставног уређења и безбедности Србије” (чл. 320 КЗ).

Још пре почетка велике „акције против тероризма“, у коју је, осим полиције, агенција и служби за ово, оно и дсз, тужилаштва и Свевидећег Свевладара, од самог почетка, као потпуно равноправан субјект истраге, укључен и (надлежни?) Врховни колегијум свих штампаних и електронских вучићоида у Србији, дакле, много пре хапшења, овлашћени вучићоди су славодобитно објавили да су – терористи похапшени?!

За 21 сат истога дана, самозвани Врховни паравојни и квазиверски вођа, ајатолах Лав Који Седи На Две Хоклице, у улози врховне цинкаре, тј. тужибабе над тужибабама и тужиоцима, сазвао је хитну седницу (уз уживо саслуженије шест најубојитијих парасрпских телевизија) свог парамедијског тела, у пријатељској Персији, названог „Савет стручњака“ илити индоктринарни комитет „Савет чувара револуције“ које (овде, а не у Ирану!) тужи, хапси и пресуђује путем телекрана. Ајатолах ЛКСНДХ, из оправданих разлога (можда је, као католички исповедник, чекао иза завесе, очекујући неког од осумњичених на детектору лажи?), није присуствовао, али га је одмењивао његов Политички Отац.

У овој „Игри престола“, наводни председник Ес-ен-ес лојалиста Милош Вучевић, иначе одвјетник по струци, отишао је три корака даље, па је изволео закључити како је „напад (на уставни поредак) и када нешто прижељкујете, јер ви и тиме рушите државу“, призивајући тако и ЗЛОМИСАО као кривично дело!?

Због чега ме је натерао да се вратим пожутелим страницама књиге „1984“ коју је Џорџ Орвел објавио још 1949. године, а ја сам је први пут читао баш те 1984, на одлужењу војног рока у ЈНА, у Самобору: „Од рођења до смрти, члан Партије живи под паском Полиције мисли. Чак и кад је сам, не може бити сигуран да је сам. Где год био, у сну или на јави, на раду или на часовима одмора, у купатилу или у кревету, може бити надгледан без упозорења и не знајући да га надгледају…“

Зато се, у Орвеловој „Србији“, пардон имагинарној „Писти један“, провинцији веледржаве „Океаније“, превентивно, у првој фази, још од малих ногу, вежбало ЗЛОУСТАВЛЈАНЈЕ, тј. способност заустављања, као по инстинкту, на прагу било какве опасне мисли, е да се не би, далеко било, скренуло у некакву ЗЛОМИСАО. У ту сврху се препоручивала ДВОМИСАО, односно умеће да се у свести, истовремено, држе два противречна веровања и да се прихвате оба, а партијски интелектуалац је већ знао у ком правцу треба да мења своје памћење.

Поглавици Ћациленда и „Писте један“ је до поштовања Устава и закона, права и правде, државних институција и њихових надлежности, стало баш колико до лањског снега.

Он то у овој фази већ и намерно, инаџијски и изазивачки демонстрира на дневном нивоу.

Његови „лојалисти“, улизице, евет-ефендије и дојучерашње „гоље и гологузани“ од којих је направио плутархе – значи, највиши државни функционери – толико су се осилили да им више није потребна никаква додатна „инструкција“ Одозго не само да не би поштовали уставност и законитост („може нам се, па шта“), него, као да су се већ уживели у позицију оних којима „право јачег“ даје за право да узурпирају оно што им ни по праву ни по правди не припада.

Примера ради, у члану 2 („носиоци суверености“) Устава Републике Србије се каже да „ниједан државни орган, политичка организација, група или појединац не може присвојити сувереност од грађана, нити успоставити власт мимо слободно изражене воље грађана“. А упркос томе што, у првом ставу овог истог члана, пише да „сувереност потиче од грађана који је врше референдумом, народном иницијативом и преко својих слободно изабраних представника“, ево већ трећи скупштински сазив узастопно (као председници парламента измењали су се од тада Дачић, Орлић и Брнабићева), одбија да на дневни ред стави народну иницијативу о забрани ископавања литијума и бора у Србији.

У члану 3 („владавина права“) Устава пише да се владавина права „остварује слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону“. А у реалности имамо силом наметнуто, некакво противуставно „јединство власти“ оличено у Апсолутисти који је засео на трон и извршне и законодавне и судске власти, узурпирајући надлежности и овлашћења која му не припадају.

У члану 4 („подела власти“) стоји да „уређење власти почива на подели власти на законодавну, извршну и судску“, да се „однос три гране власти заснива на међусобном проверавању и равнотежи“, али и да је „судска власт независна“. А у пракси, не тако давно, имали смо једног од бивших државних секретара у Министарству правде који је јавно заговарао измене Устава којима би право на постављање и именовање свих судија и тужилаца у држави имала само једна особа – председник Републике?!

У члану 155 („јавна тужилаштва“) недвосмислено стоји да „нико изван јавног тужилаштва не може утицати на јавно тужилаштво и носиоце јавнотужилачке функције у поступању и одлучивању у поједином предмету“, а код нас се председник Републике, неки дан после погибије 16 особа у паду надстрешнице у Новом Саду, јавно „пожалио“ како није целу ноћ спавао јер је „морао“ да чита 1000 докумената из истраге?!

Према члану 8 Устава, „територија Републике Србије је јединствена и недељива“, а „граница неповредива“. Међутим, то не спречава председника Републике да, још од априла 2013. и Првог бриселског споразума, тада као први потпредседник Владе, у име грађана Републике Србије, прихвата споразуме који доводе у питање територијални интегритет и уставноправни суверенитет Србије.

Правни поредак Републике Србије је јединствен, а Устав је највиши правни акт Републике Србије – пише у члану 194 Устава („хијерархија домаћих и међународних општих правних аката“). А ми имамо чак и судије Уставног суда који текст Устава релативизују тако што промовишу противуставну тезу да је важније колико је председник Републике освојио гласова на председничким изборима од тога колико је од овлашћења која припадају законодавној, извршној и судској власти узурпирао за себе?!

Примера је безброј…

Па, ко ту онда више “позива на насилну промену уставног уређења” (чл. 309 КЗ), “припрема дела против уставног уређења и безбедности Србије” (чл. 320 КЗ), студенти или невладини активисти из Краљева, Крагујевца, Новог Сада итд. или неко чије је противуставно деловање чешће од свакодневног „добар дан“?

И, шта уопште пише у тим члановима КЗ-а који, како тренутно ствари стоје (не би зачудило да им се пришије још неко „терористичко“ дело), дискриминишу „заверенике“? Страшне, али да ли и, у овом случају, доказиве ствари?!

На пример, члан 308 („напад на уставно уређење“) каже да „ко силом или претњом употребе силе покуша да промени уставно уређење Србије или да свргне највише државне органе, казниће се затвором од три до петнаест година“.

У члану 309 („позивање на насилну промену уставног уређења“) пише: (1) Ко у намери угрожавања уставног уређења или безбедности Србије позива или подстиче да се силом промени њено уставно уређење, свргну највиши државни органи или представници тих органа, казниће се затвором од шест месеци до пет година. (2) Ко дело из става 1. овог члана учини уз помоћ из иностранства, казниће се затвором од једне до осам година…“

У члану 320 („припремање дела против уставног уређења и безбедности Србије“) стоји и да се „припремање извршења кривичног дела састоји се у набављању или оспособљавању средстава за извршење кривичног дела, у отклањању препрека за извршење кривичног дела, у договарању, планирању или организовању са другим извршење кривичног дела или у другим радњама којима се стварају услови за непосредно извршење кривичног дела“.

Али, кад смо већ на овој, глави двадесет осмој Кривичног законика Србије („кривична дела против уставног уређења и безбедности Републике Србије“), важно је подсетити се да ту има још занимљивих чланова које Врховни уставотумач у лику Поглавице као да намерно прескаче.

Цвијетин Миливојевић ФОТО: КТВ

Рецимо:

Члан 305 („угрожавање независности“), бритко, као сабља, прописује да „ко на противуставан начин покуша да доведе Србију у положај потчињености или зависности према некој другој држави, казниће се затвором од три до петнаест година“?!

Члан 306 („признавање капитулације или окупације“) је предвидео да ће „грађанин Србије који потпише или призна капитулацију или прихвати или призна окупацију Србије или појединог њеног дела“, да буде кажњен „затвором од најмање десет година“?!

А у члану 307 („угрожавање територијалне целине“) пише да „ко силом или на други противуставан начин покуша да отцепи неки део територије Србије или да део те територије припоји другој држави, казниће се затвором од три до петнаест година“!?

… Иначе, Орвел је у последњој реченици свог романа предвидео (и, изгледа, омануо) да ће тај НОВОГОВОР чије ће спровођење контролисати „полиција мисли“ у целом свету бити коначно општеприхваћен 2050. године. „Велики Брат“ на територији „Писте један“ поранио је чак 24 године.

Цвијетин Миливојевић