Прошле године сам, на своје изненађење, била гошћа емисије на телевизији Хаппy. Пристала сам јер је најављена тема била из области медицине – мојег позива. Нисам знала ко су остали гости, нити да ће фокус емисије прећи из медицине у нешто сасвим друго.
У студију ме дочекује бивша министарка здравља, др Даница Грујичић. Почиње излагање о плановима – о умрежавању установа, модерним софтверима, мобилним амбулантама, рационалнијем систему. Све то звучи утопијски. И све то звучи као да се десило – али се није. А имала је мандат. Имала је прилику. Па ипак, већину тога није спровела у дело.
Зашто?
“Зато што није могла”, рекао би неко у њеној одбрани. Али то није рекла она. А ни председник.
Јер управо председник је, по њеним речима, био тај који јој је “лично рекао да лекара има – и то на бироу, колико год хоћете.”
У том тренутку, нисам могла да ћутим. Иако је емисија ишла уживо, и иако сам желела да сачувам достојанство дијалога, морала сам да питам: “А где су ти лекари? Код нас их нема.”
Јер за разлику од папира и статистике, стварност је следећа: ми већ пет година немамо ниједног слободног лекара. Ми, који смо регионални центар Срема. Ми, који радимо у условима сталног дефицита, прилагођавамо се, сналазимо, гасимо пожаре кад год систем закаже.
Одговор који сам добила био је дрзак, лаконски и готово подсмешљив: “Па има их на бироу.”
Да ли је председник проверио те податке лично? Или му их је неко доставио по политичком укусу?
У том тренутку, емитоване су рекламе. Кад се истина приближи сувише близу, најбоље је – прекинути програм.
Данас, годину дана касније, поново се суочавамо са последицама тог истог приступа. У Чачку, због потенцијалне опасности у новоотвореном тунелу, одлучено је да тамо дежурају медицинске екипе. Две медицинске сестре су се пријавиле – „добровољно“. И то неплаћено. Ниједан лекар. Шта да кажем – баш чудно.
Незваничне информације говоре да је понуђена накнада 1000 динара по сату за техничаре, 2000 за лекаре. Ако је и тачно – није довољно да покрије ни вредност одговорности коју таква дужност носи.
Питање више није колико ће лекара остати у Србији. Питање је – колико нас мора да оде да би неко у врху престао да верује у сопствену пропаганду?
Докле председник ове земље мисли да може да потцењује здравство и просвету – два темеља сваке озбиљне државе? Докле ће нас убеђивати да живимо у функционалном систему, док у реалности лечимо системске ране фластерима?
А сви ти квази-аналитичари који се ничу из сенке, квази-стратези, квази-патриоте – научили су да понављају фразе. Али кад треба да препознају одговорност, тада настаје тишина.
Зато ову колумну не завршавам реторички. Већ позивом на одговорност. Јер неко мора да каже – ово више није одрживо.
И крај долази.
др Светлана Цвијановић
