Посматрам стање у Србији… и хајде, да се правим да сам Африканац који је случајно слетео овде. Не знам одакле да кренем. Ово нема нигде на свету.
Прво – Ћациленд. Земља у којој председник свако вече отвара сопствени ријалити на националној фреквенцији. Сам себи поставља питања, сам себи одговара, а понекад и сам себе демантује. Публика аплаудира – не зато што се смеје, него зато што се боји да не остане без сендвича.
А када је хтео да обиђе децу у Ћуприји, направили су прави циркус. Довозили школарце аутобусима да му машу и аплаудирају, под претњом неоправданих изостанака. Деца, уместо на часу, завршила у “Ћациленду”. У нормалним земљама децу воде у зоолошки врт или музеј. Код нас – да гледају председника као атракцију.
Студенте гледамо већ месецима на улицама. Почело је због избора, наставило се због блокада, а завршило тиме да од “студента” постанеш “блокадер”. Етикета решава све. Председник каже да ће решити све “мирним путем”. У преводу – хапсе се и пребијају деца и људи. Полицајци се, како кажу, само саплели о пендрек. Резултат: младић пребијен до непрепознатљивости.
На то се јави Дачић и мртав-хладан извали да “није било прекомерне силе”. Па наравно да није – нико није згажен тенком. Ваљда то за њега значи “прекомерно”. Повређени из болница? То је, по њиховом тумачењу, само “политички маркетинг”.
Кад смо већ код медицине – феномен зван министар Глишић. Пре петнаест дана – масовни шлог. По свим законима медицине човек би требало да се опоравља месецима, а он већ држи састанке и даје изјаве. То није здравство, то је научна фантастика. НАСА би требало да дође да испита како се у Србији оздрављује брже него што у Њујорку послуже кафу.
А у позадини, Лончар вапи како су га “одпушили”. Па ајмо сви на народно отпушавање – да видимо хоће ли и нама прорадити витални органи након три мандата њихове власти.
На локалу – гротеска. У једној месној заједници и једном селу победили независни кандидати. Опозиција је, наравно, позивала на бојкот – јер, што би се случајно борили. У свим осталим местима победио СНС, јер су били једини кандидати. Учествујеш сам, самог себе надгласаваш и наравно – побеђујеш. Демократска матрица, по узору на Северну Кореју, само без ватромета.
И таман кад помислиш да је дно досегнуто, председник најави да неће користити силу. Уместо тога, “спонтано” се појави педесет скупова анти-блокадера. И то, чудо једно, у исто време. Наоружани транспарентима, сендвичима и кесицама с јогуртом, сви се сложно одазвали спонтаности. Колико су плаћени? Сендвичем. Јер за озбиљнији хонорар већ нема у буџету.
И сад ти остани нормалан у овом лудилу. Смешно и тужно у исто време. Крај се не назире, а вређање интелигенције постало је државна политика. Најстрашније од свега – још увек постоје људи који у све ово слепо верују.
Јер ово није стварност. Ово је продукција. Србија више није држава – ово је реалитy. Труманов шоу, верзија Балкан.
А где је крај? Има ли га уопште, или је сценариста одавно изгубио оловку?
Др Светлана Цвијановић
