Немиру и страху попуцаше плећа,
Кад засија у капели мноштво свећа,
Које поређане, једне до друге стоје,
Налик густој шуми пуној дрвећа,
Пламеном, пут пред собом кроје.
Свеће сјајне, горе пламеном вере
У правду, слободу, у боље сутра,
Не престају да горе, ни нареднога јутра,
Њихов радосни мирис дође до атмосфере.
Попе се тај радосни мирис горе
До висина, где хор непрестано пева
Хвалу и славу свога Творца,
Ту у хору ето и нашег духовног оца,
Десним оком погледа на пламен,
Левим погледа на место свог трона,
Низ десно суза радосница лије,
Низ лево се мука и жал пробије.
Над судбом трона плаче Свети Сава,
Док гледа у младу, гомилу, упаљених свећа,
Ал не плаче Сава ни због свећа,
Ни због обојеног цвећа,
Већ оплакује свога трона распећа.
Плачеш и ти горко троне,
Због оних који мисле да судбину кроје,
Пустише на тебе црвене петокраке боје,
Скрнаве ти углед у сред пролећа,
Они који нешто имају против цвећа,
Не схватајући да тако и Христа гоне.
Плачу и упаљене свеће, корачајући
Поносно, светле градове којима прођу,
Плачу и они који у сурет са свећама дођу,
Заједно плачу, Царству се надајући.
Са трона одјекују речи „револуција шарена“ !
Ал не говори Сава, но неко други,
Свеће гледају у Саву чекајући изабвљење
С вером и надом у Христово Васкрсење,
Поручује Господу Свети Сава:
„Боже милостив трону своме буди“,
Глас свећа заједно са Савом ка трону одговара:
„Ваша револуција је можда шарена,
Наша је једино Христова вера“ !
Студент Универзитета у Београду
С.Б
