Замислите да у Србији дођу на власт неки други људи. Неки други политичари и стручњаци. А пред њима државни апарат који је био под СНС влашћу читавих 13 година.

Запослени у држави, министарствима и управама навикнути на наређења. На претње и уцене.

Нема размишљања. Не претераног.

Само напишу шта им се каже или потпишу текст који им се да.
И наравно, плате на рачун коме и колико треба.

ФОТОГРАФИЈЕ: Приватна архива

А на власт дошли људи који више од деценије нису пронашли начин функционалног опозиционог дијалога у атмосфери дистанцирања једних од других. Чак је упитно на који начин је прописана “подела власти и владавина права” у самим странкама кроз њихове статуте и правилнике. Да ли је у странкама концентрисана моћ у једној или више особа или постоји широко расподељена одговорност, односно, да ли чланство једне странке функцију види као моћ или као одговорност? Да ли се унутарстраначким актима штите начела за која се странке јавно залажу или се штити позиција руководилаца? Да ли се у странкама поштују правила, процедуре, закони?

Па се питам – када сутра ми дођемо на власт, ко ће да брани закон и чува владавину права: оседлани радници у државној управи или представници странака дистанцираних принципа и неразумљивог дијалога са шумовима?

Како ћемо сад, када „дођемо на власт“, одједном да мењамо навике, контролишемо его, поштујемо закон и процедуре?
У ком тренутку право и процедуре постају битнији од политичких договора? У ком тренутку се неће изговарати: „јесте да ово није правно како треба, али то није најбитније…“? И од када опште добро неће бити пежоративно проглашавано за партикуларне интересе или интересе само неких људи? Када се то мењају животни циљеви садржани у изјавама типа: „ти се залажеш за опште добро, али то није свачији интерес. А можда си и у мањини…“? Шта је то већина? Шта већина жели?

Шта када већина не жели и неће да поштује законе и процедуре?
Када већина гласа о томе да ли је прекршила пословник, правилник или статут да ли је и то демократија? Да ли демократија постоји и онда када постоји формална већина која себе прогласи чуварима демократије, без икаквог поштовања процедура?

Питам, јер, шта је онда суштина и смисао? Шта је концепт, садржај наших живота, нашег живљења?

Да ли сте били сведоци да председник рецимо неког политичког тела или државног парламента стави на изгласавање неки документ и аморфна маса дигне руку и изгласа правно потпуно промашен споразум, акт, закон – шта је то? У чему је разлика?
Да ли је чињеница јача од већине? Да ли је правно ваљан аргумент вреднији и снажнији од личног интереса? И да ли вас брину ситуације у којима то није тако?

Од ове државе треба да се направи амбијент у коме си правно сигуран. Ко ће то да уради?

Када дођеш на власт мере се и гледају само две ствари: ШТА си урадио и КАКО си то урадио.

СНС излази у медије и засипа са причама шта су све урадили. Од отварања семафора у Краљеву, клупа за седење у парковима на Врачару, па до подзида на аутопуту у Грделици, дигиталних тунела, укорићених река и железничких станица. Када би само гледали ШТА су радили, не би био неки проблем. Јесте идиотски да се хвалиш да отвараш семафор или клупу, али треба и тај семафор и та клупа.

Међутим, проблем је КАКО су то урадили. Када се дође до тог питања онда долази до рата на свим пољима. Тада креће у напад машинерија да би одбранила „изборну већину“ од права и закона. Да одбрани лични од националног интереса.

И нема сад никаквог жала или извињења за последице кршења процедура и закона. Инжењери, правници, архитекте, стручњаци указују на пропусте, говоре да тако није требало и да тако не треба, али НЕ. Нема извињења за рушење потпорног зида, за лоше урађену пругу до Суботице или пад надстрешнице. Знају, али не желе да чују. То одсуство да ЧУЈЕШ, као да им је генетски ишчупан тај ген.

КАКО смо стигли довде?

Па зато што су постојали и постоје људи који су ЋУТАЛИ и који ЋУТЕ када су се кршила и када се крше процедуре. Ћуте када се ради против закона, против државе, против општих/националних интереса.

Јер, КАКО нешто радимо највише нас разликује и прави социјалну кохезију или не. То постаје пример добре праксе или катастрофалних последица. Небитно да ли је то правни акт најниже снаге или закон. Кад год се ћути, настаје процеп у нашим животима, а тако настаје и процеп у систему који желимо да изградимо за све нас.

Нико не сумња да је важно победити, али ја мислим да је важније БИТИ. Треба БИТИ и ПОСТОЈАТИ са оним што јесмо и у шта верујемо.

Ми треба да БУДЕМО. Да стварамо односе међу нама онакве какве сматрамо да треба да постоје. Да постојимо и стојимо на нашем систему вредности.

Мора постојати алтернатива. Мора постојати избор. Треба да постоји та друга понуда. Не само у странкама, него о у друштву. Посебно у друштву.

Замислите: постоји једна мањина у једној малој поломљеној земљи. Али та мањина има непоколебљиве вредности. Јасне. Свима разумљиве. Постоји неко ко верује, не одустаје и ту је. Постоји, као што постоје и етичке вредности. Оне су ту, увек поред нас. Зато су свевременске – важе у свим временима. Само је питање да ли ћемо да их се држимо или не. Да ли ћемо нечије залагање подржати или не. То од нас зависи.

И та мала група, ако се добро и паметно јавно артикулише, може да привлачи као магнет. Зато што показује да уме да буде мањина. Да има свест о томе, али да зна да представља етику. Ако већина неће да прихвати ту мањину и њене аргументе, већина од себе чини део проблема, а не део решења. Мањина показује да је део друштва који верује и залаже се за идеје и истину. Тражи искреност и правду. Тражи солидарност. Тражи одговорност.

А шта данас изазива највеће емоције, радост и подршку? Па млади људи који траже управо све ово набројано. Студенти и свесни грађани које верују у идеју и истину. Они постоје.
И сада је та мањина постала већина. То треба да се зна. Чисто срце, јасна мисао, снажна воља. Од једног прогласа са једног факултета израсла је идеја и пример за Европу и свет. Управо долази време када суштина кида окове лажној наметнутој форми.

Зато је важно БИТИ. Због садашњости и због будучности. Да можемо да се определимо између смисла и бесмисла. Свуда и на сваком месту.

Миодраг Гавриловић