Нисам желио прије избора на Косову и Метохији, коју организује Курти и власти у Приштини у договору са Београдом, било шта  да пишем, објављујем нити указујем да ће гласање бити права психоанализа стања српске нације, која је нажалост разорена и слуђена деценијама тумарања, систематског разарања, пропадања, медијског слуђивања, негативне селекције. Надао сам се да ће наша напаћена браћа, која се деценијама боре против двоструке окупације и терора, са једне стране Тачија и Куртија, са друге Радојичића и (НЕ)Српске љисте, напокон изборити и дићи главу, збацити јарам са врата на таласу студентске буне, али нажалост они су поново гласали за оне који су их издали и продали.

Не могу сакрити велико разочарање чињеницом да је већина на сјеверу, у Сјеверној Косовској Митровиви, Лепосавићу, Звечану и Зубину Потоку, али и Грачаници, Гораждевцу, Косовском Поморављу и српским енклавама у унутрашњоси, гласала за оне који су протеклих десетак година угасили све српске институције на Косову и Метохији, који су издали и продали све, од судова, полиције, динара, банака, Цивилне заштите, локалне самоуправе, границе, царине, МТЕЛ-а до електро-енергетског система и Газивода, дали на тацни Албанцима, Куртију и Приштини потписујући под притиском странаца штетне споразуме, од Бриселског, који је био пресудан, до Охридског, Вашингтонског до Француско-њемачког, а заузврат добили шипак звани Заједница српских општина.

Не могу да схватим да после свих дешавања, невјероватне издаје и предаје свега што се могло предати и издати, весели Срби и даље срљају за издајницима, уцијењени некаквом ковертом, платом, социјалном помоћи или донацијом, по коју морају ићи у Србију јер је динар, као и све српске банке, поште и институције, укинут на распетом Косову и Метохији.

Не знам пуно ко су биле друге српске листе које су се пријавиле и изашле на изборе и нису прешле цензус, јесу ли имале часне намјере, ко стоји иза њих и да ли су истинска алтернатива (НЕ) Српској љисти, да ли би могли спасити што се спасити може, али све је боље од подршке и награђивања оних који су све српско продали и уништили, а који су параван и експозитура Српске напредне странке и којима се управља из Београда, а који је најодговорнији за тешко стање на Косову и Метохији.

Најупечатљивија слика је транспарент који је синоћ истакнут испод крста у Лепосавићу на коме пише „Нема краља, нема Тита још се Милан овдје пита“, а односи се на Милана Радојичића, који после дешавања у Банској не долази на Косово и Метохију, и коме су власти из Приштине конфисковале велелепну вилу на језеру Газиводе.

Сваки коментар је сувишан. Жао ми је нашег народа на Косову и Метохији који пати и страда, на разне начине, али након свега дубоко сам разочаран и изгубио сам жељу да неко вријеме одем до Косова и Метохије, обиђем људе који нажалост упркос свему љубе ланце и окове, радују се некаквој „побједи“ коалиционих партнера Аљбина Куртија, који су довели до највећег егзосуса Срба од НАТО бомбардовања 1999. године и мартовског погрома. Срби немају шта да славе и одавно нема побједа нити разлога за радост и честитке, још од како је Марко Ђурић славио растурање и побједу са 5:0, од које се још нисмо опоравили.

Небојша Вукановић