У сваком друштву постоји граница између цивилизованог понашања и моралне катастрофе. Та се граница прелази оног тренутка када институције почну штитити злостављаче, а не жртве. Када се злочини гурају под тепих, а истина угуши – не настаје мир, већ колективна траума.
Деценијама, у тишини и под притиском, бројни појединци указују на сексуална злостављања унутар Српскеправославнецркве. Уместо подршке, наилазе на зид ћутања. А тај зид није пасиван – он је активан алат у рукама оних који моћ користе да би заштитили недодирљиве.
„Када дете које је преживело злостављање види да његов злостављач бива награђен или поздрављен од стране највиших државних структура, долази до ретрауматизације. То није само болно – то је разарајуће за његову психу,“ каже једна београдска психотерапеуткиња са дугогодишњим искуством у раду са жртвама трауме.
Из психотерапијске перспективе, друштво које не признаје трауму жртве заправо је поново злоставља. Непрепознавање, игнорисање и јавно негирање боли ствара додатну, секундарну трауму.
„Секундарна виктимизација често буде гора од саме трауме,“ каже клиничка психолошкиња. „Када не добијеш признање да ти је учињено зло, твоје ране остају отворене, а осећај стида и кривице се продубљују.“
Забрињава и институционална реакција, односно – њен изостанак.
„Кад се председник државе радо фотографише са лицима против којих постоје озбиљне оптужбе, шаље поруку да у овом друштву није важна истина, него положај,“ каже социолог и стручњак за политичку етику.
У таквој атмосфери, они који јавно говоре постају мете. Линч, дискредитација, губитак посла – све су то познате цене за узбуњиваче и борце за истину. Али истина је упорна. Истина не може бити избрисана.
Јер, како је рекла психоаналитичарка Д. Лаинг: „Здравље није прилагођавање дубоко болесном друштву.“
Зато бити „гласноговорник“ истине у таквом амбијенту постаје најтежа, али и најчаснија позиција.
Овај текст не тражи освету, већ одговорност. Не тражи линч, већ правду. Не тражи мржњу, већ истину.
Јер само друштво које штити своје најслабије – заиста је снажно.
Ђакон Бојан Јовановић
