Тишина

Била је 2024. година. Недеља, 22. децембар. Тачно у 16:30 заћутала је цела Славија. Заћутала је Улица Његошева, Краља Милутина, Београдска, Макензијева, Светог Саве, Делиградска, Немањина, Краља Милутина, Булевар ослобођења. И све околне улице су ћутале. И сви су ћутали. Тишина.

За помен настрадалима, за опомену нама живима.

Тишина. Ту и тамо чује се уситњени лавеж пса са неке од оближњих тераса, по неки дечји мрамор или гугутање беба из колица или наручја родитеља. Држим супругу за руку. Поред мене мој отац и моја два сина.

Три генерације стоје. Три генерације ћуте.

Ни птице не лете. Све и сви стоје. Ћуте. Пролазе први минути и почињу слике да ми се ређају пред очима. Не знам зашто, из сећања бануо ми Борислав Пекић. Да ли што сам малопре прошао поред његовог споменика на Цветном тргу, тек сетих се јуна 1990. и протеста испред зграде “Политике”. Полиција је врло агресивно реаговала и ударцима пендрека Пекића тешко повредила. Протестанти су тражили медијску слободу, слободу говора и изражавања.

Ређале су ми се слике пред очима. Појави се лик Бранивоја Милиновића, мог вршњака, који је убијен у демонстрацијама 1991. Али и полицајца Недељка Косовића, који је погинуо истог дана. Из магле сећања излазе тенкови који тог 9. марта изађоше на улице Београда. Хладне тоне челика које мељу асфалт око Скупштине. Бране мрак, бране црвену диктатуру.

Сетих се и позива на служење војног рока, који смо добили, а још гимназију нисмо завршили. Нисам могао, а да неколико дана не будем на улицама Београда и удахнем укус слободе са протеста студената 1992. Пред крај протеста отишао сам у војску. “Испод шлема мозга нема” – одзвањало је у мојим мислима тих ратних година.

Славија и даље ћути, већ 6-7 минута. Нико се не помера. Нико. Госпођа са моје леве стране оборила је главу. Дохватила је наочаре које носи и лагано их скинула. Брише сузе са образа.

Удахнух дубоко. Испрекидано. Тешко.

Из потиснутих тешких година навиру слике ратних страхота. Целим телом прође ме језа. Дрхтавица. Аеродром Плесо, Бутмир, Дубровник, Братунац, Скелани, Вуковар, Сребреница, Книн, Петриња, Окучани, Бљесак, Олуја, Рачак, Качаник, Сува Река…

Боже драги, шта смо преживели. Тргох се нагло. Подигох главу. Гледам у правцу фонтане на Славији и преко ње десетине хиљада људи који стоје и ћуте. И даље ћутимо. Већ 10 минута. Нико се не помера.

Сетих се тог 24. децембра 1996. и контрамитинга. На Ивицу Лазовића је пуцао функционер СПС-а. Слоба је узвикнуо “И ја волим вас!”.

Студенти су шетали за своју будућност и своје снове. Читавих 119 дана. Веровали смо. Надали се. Борили се за нормалност и систем одговорности. Бранили смо своје гласове.

Сећања и даље навиру. Сада већ из 1998. Енергија студентског протеста претаче се у Отпор. Почињу хапшења по целој Србији, пребијања активиста, борба на свакој улици и у сваком граду. А онда у марту 1999. бомбардовање. Језиви дани. Изоловани, под санкцијама и окужени, сви испаштамо. Неколико дана пре него што је убијен Славко Ћурувија, посетио сам га у његовом стану са групом својих колега.

Опет сам у униформи. Први дани пуни страха од неизвесности “шта ће бити са свима нама”, претапају се у дане равнодушности. На хладном ланчићу, око врата, плочица са ратним бројем. Шта би сада рекао Сен Жист, Монтескје, Димитрије Туцовић, Слободан Јовановић, Драгић Јоксимовић…?

И онда слике 5. октобра. Мој брат Ђорђе и ја смо тачно на средини улице испред Скупштине. Испаљена каписла сузавца погоди мог брата у груди, а друга мене у ногу. Из џепа извадисмо газу намочену у сирће и стависмо на уста и нос. Багер је испред РТС-а. Млађо Баралић, из Пријевора, први улази у Скупштину.

Опет бранимо своје гласове.

У Сарајеву сам са оцем. Свратили смо до кафеа преко пута суда. На ТВ-у иде кајрон са најновијим вестима. Уживо укључење са сликом из Београда.  Убијен је Зоран Ђинђић. 12. март. 2003.

Мој отац покрива длановима лице. Из груди му излете вапај: “Јооој, Зоране!”.

… 3. мај 2023. Основна школа Владислав Рибникар. Тишина. Она тишина која боли, стеже и не да грудима да дишу. Данима су грађани били на улицама тражећи одговорност.

… 1. новембар 2024. Надстрешница на железничкој станици у Новом Саду убила је 15-оро људи и двоје тешко ранила. И опет тишина и опет се пале свеће за настрадале. Одговорних нема ни сад.

Држава хапси грађане који траже одговорност, пребија људе у притвору, брани неодбрањиво.

И онда из тог мрака изрони потпуно нова генерација младих. Дивни, смели и одважни студенти целе Србије. Нешто највредније и најлепше што једна земља може да има. И позваше нас на Славију. Са свих страна дође народ у огромном броју, реке људи одасвуд.

Тишина је трајала 16 минута. Опомена, лекција, наук. Да заћутимо ваљда последњи пут. Нико се померио није, нико проговорио. И свако ко је тог дана био на Славији то никада неће заборавити. То се не може заборавити. Тишина која улази у мисли, срце, груди, стомак. Тишина које је била “Луx верби”.

Људи са достојанством и болом које се види на лицима, али и са свешћу да је важно бити на Славији, да радимо оно што треба – бранимо људскост у нама и тражимо шансу за живот. Тражимо одговорност и знање. Показујемо бригу и солидарност.

Тишина стотине хиљада људи са једном мисли у глави – како нам се све ово догодило? У свима нама и жеља и одлука да ове године смрти и зла више никада не дозволимо.

Вала, доста је било. 

Миодраг Гавриловић