Сва доступна документација, сведочења жртава, извештаји новинара и истраге независних организација упућују на један болан, али неумољив закључак: случајеви несталих беба из српских породилишта, организовани облици сексуалне експлоатације деце, као и некажњени педофилски скандали унутар Српске православне цркве – нису изоловани инциденти. Нису дело “трулих појединаца”. Напротив, они су делови једног истог, сложеног механизма који је функционисао (и, према свему судећи, још увек функционише) уз директно знање и благослов државе.
Деценијама се држава Србија понаша као да не чује апеле родитеља несталих беба. Игнорише доказе, одбацује резолуције, одбија да спроведе ефикасне и независне истраге. Нема политичке воље. Нема казни. А систем упорно штити себе.
Иза те шутње стоји нешто много дубље од пуке неспособности или бирократске равнодушности. У средишту тог система налази се мрачна мрежа сарадњи, интереса и тајних служби – чији се трагови сежу од Београда до Источног Берлина и Москве. Међу њима, једно име одјекује с посебном тежином: Штази, тајна служба бивше Источне Немачке.
Штази у Београду: Мрачна симбиоза са југословенском УДБ-ом
У књизи О несталим бебама господње Ане Пејић, ауторка се дотиче и једног сегмента који до данас није до краја разјашњен – присуства источнонемачке обавештајне службе Стаси (Штази) у Београду током 70-их и 80-их година.
Према документима који су након пада Берлинског зида доспели у јавност, Штази није имао само информативну функцију у Југославији. Њихово присуство у Београду подразумевало је активну оперативну мрежу, са логистичком подршком домаће УДБ-е. Штази агенти су користили Београд као чвориште – и за размену података, и за експерименте контроле становништва, али и за манипулацију демографским структурама, што укључује и веома осетљиву тему: прикупљање беба .
Забележени су контакти између Штазијевих оперативаца и високопозиционираних људи из тадашњег Савезног СУП-а и медицинских институција. Неке од тих особа касније су “нестале” или су, под сумњивим околностима, напустиле земљу.
Штази је, како се данас све више открива, сарађивао и са КГБ-ом – не само на класичним контраобавештајним задацима, већ и на програмима социјалног инжењеринга, укључујући и тзв. “адопционе линије” преко којих су деца из Источног блока – укључујући и Југославију – завршавала у тајним међународним структурама.
Наводно трговинско представништво Источне Немачке било је седиште тајне службе Штази у Београду
КГБ, педофилија и прање идентитета
Штази је у Источној Немачкој, као и КГБ у Русији користио црквене организације као параван за надзор и инфилтрацију. Исти модел пренет је и у Југославију.
Само у БиХ преко 30 посто сарадника и припадника УДБЕ били су свештеници СПЦ. Многи и дан данас служе у тој институцији. Србија ће тек бити тема, тешка тема
Касније истраге о педофилији унутар СПЦ – које су, гле чуда, увек заташкаване – воде до истих кругова.. До истих људи.
Немачка веза овде није само техничке природе. Постоје назнаке да су одређене бебе (које су лажно проглашене мртвим) завршавале у Источној Немачкој, где им је идентитет потпуно брисан. Нови идентитети. Нови пасоши. Нови животи – који почињу отмицом.
А иза свега тога – структуре које су тада називане “државним службама безбедности”, а данас се крију иза демократских фасада.
Зато Србија ћути
Зато Србија ћути пред апелима родитеља несталих беба. Зато се резолуције о злочинима над децом одбацују или обесмишљавају. Зато се педофилске афере унутар цркве своде на “изоловане случајеве”. Јер се иза свега не крије болест појединца, већ зло система.
Држава не може да призна оно што зна. Јер би морала да призна и властиту саучесничку улогу. Улогу у трговини децом, у заташкавању организованих силовања, у премештању беба из породилишта у тамне лавиринте међународног шпијунажног подземља.
Ово није теорија завере. Ово је стварност коју су многи одбијали да виде – јер је превише мрачна да би била прихваћена. Али истина, колико год била ужасна, више не може да се сакрива. Њено време долази.
Ђакон Бојан Јовановић
