Овог викенда завршено је још једно фудбалско првенство Србије које се није морало ни играти – епилог је био познат и пре него што је почело.
Црвена звезда је (опет) освојила дуплу круну, у Европи ће нас „репрезентовати“ исти клубови који нас већ годинама уназад брукају (колумну сам морао да предам пре завршетка недељних утакмица па је могуће да је Нови Пазар направио „сензацију“ и победио ОФК Београд).
Ни ове године нисмо видели ниједну утакмицу коју ћемо памтити дуже од „до сутра“, није заблистао ниједан нови талентовани фудбалер, иако нас неки убеђују у супротно. На трибинама хулигани и даље дивљају, навијача је сваким даном све мање – на прослави титуле упркос бесплатном улазу и солидно одрађеном маркетингу на Рајку Митићу окупило се тек десетак хиљада људи.
Свима, осим оних који (као) воде Фудбалски савез Србије, јасно је да су корените промене неминовност. Узећу као пример финале Купа Србије. У нормално уређеном Савезу (држави) као прво не би се могли унети топовски удари и бакље, ако би се то и догодило и био бачен топовски удар који је повредио два фудбалера, судија би прекинуо утакмицу и наредио да се испразни та трибина одакле је он бачен.
Али, ми не живимо у нормалној држави па ни Савез не функционише тако. Јавна је тајна да постоји спрега између државе, руководстава клубова и „навијача“. Вође „навијача“ уместо да буду на одслужењу затворских казни „заводе ред“ не само ни трибинама већ и на улицама – у Ћациленду је на сваких десет неправоснажно осуђених један студент.
Верујем ја да би судија Павле Илић прекинуо утакмицу и испразнио трибину да је имао дозволу да примени правила фудбалске игре, али такве инструкције није добио од судијске организације, пошто они нису добили одобрење од људи који воде ФСС, а они знају да их је на те позиције довео несуђени вођа навијача са северне трибине.
Драган Стојковић је такође свестан ко га је поставио на место селектора па је мало кога изненадило што је у кратком временском периоду постигао три аутогола. Прво је ћутао на конференцији за новинаре када су га питали за студентске протесте, ћутао је и у Нишу на митингу СНС-а (само се сликао), а када је „проговорио“ дао је и трећи аутогол.
На његовом списку фудбалера на које рачуна за утакмице квалификација за Светско првенство против Албаније и Андоре нашао се и првотимац Црвене звезде Александар Катаи. Био је Катаи изванредан фудбалер, али био је. Данас ни у „лиги без брига“ не може да игра више од двадесетак минута. Огрешили су се (вероватно) селектори са све Стојковићем што га чешће нису позивали, или једноставно се није уклапао у систем игре. Било је и бољих играча који су доживели његову судбину (Сантрач, Вукотић…).
Катаи је сада позван да би му се „појачао“ ЦВ, да би му се повећала цена на фудбалској пијаци и да мало зараде и он и, наравно, челници клуба.
Због свега наведеног и не чуди што је стадион Рајко Митић био (благо речено) полупразан, што ће репрезентација Србије најважнији меч у квалификацијама за Светско првенство против Енглеске играти у Лесковцу где може да стане око 8.000 навијача (на Рајку Митићу око 52.000).
Нешто ми се причињава да ће на Национални стадион навијаче довозити аутобусима, уз плаћене дневнице и сендвиче.
Жива Векецки (Извор: Данас.рс)
