Ботови раде у три смене и опет ништа не постижу осим местимичног бламирања, председник не зна да ли пре да гостује на некој националној фреквенцији или на свом Инстаграм налогу, а фрка је толика да је у причу укључена и тешка артиљерија.
Побуна се шири Србијом толико брзо да власт више не стиже ни да одреагује на све на шта би требало и на шта би иначе одреаговали паљбом из свих оружја. Ботови раде у три смене и опет ништа не постижу осим местимичног бламирања, председник не зна да ли пре да гостује на некој националној фреквенцији или на свом Инстаграм налогу, а фрка је толика да је у причу укључена и тешка артиљерија. Добро, тешка артиљерија је мало претеран опис, али укључена је у одбрану и Јелена Карлеуша, ето, раде људи са оним што имају, шта сад.
Од 17.000 помпезно најављених лојалиста, на бранику отаџбине, односно рејтинга Александра Вучића, остали су само Ана Брнабић, Милош Вучевић, Владимир Ђукановић, Драган Ј. Вучићевић, Јелена Карлеуша, она контрагоспођа са кесом мандарина из Новог Сад и контрагосподин са „скакавцем“ који је потегао на студенте. Добро, и понеки притајени лудак за воланом који сматра да је Вучић најјача саобраћајна сигнализација у земљи и ако он каже да је у реду возити по људима, онда вероватно јесте у реду.
Коалициони партнери углавном ћуте и огласе се једино кад је у питању нешто конкретно из њиховог ресора, што је помало освежавајуће, да их најзад видимо како се мало мешају у свој посао, а не у ствари за које нису надлежни и за које их не плаћамо, рецимо да бране лик и дело председника. Тако нас Ивица Дачић често обавести колико је тог дана ухапшено лудака који нападају студенте. Личи то мало на онај корона период, кад смо добијали дневне извештаје колико је људи оболело од ковида, само што сада добијамо извештаје колико је људи оболело од мржње. Утешно је једино што је таквих данас знатно мање него ономад оболелих од корона вируса. Овај данашњи вирус не преноси се толико физичким контактом колико преко средстава јавног информисања, па је потребно само себе не излагати Пинку, Информеру, Хепију и осталим алоима и врло је извесно да се нећете заразити. Дачићева колегиница, министарка просвете Славица Ђукић Дејановић, такође се бавила својим ресором и растућим штрајковима, мада је и ту била прилично уздржана и није се мешала превише, па је морао да улеће премијер Милош Вучевић да запрети ђацима, професорима, директорима и осталом школском особљу.
Све ово онако на гомили не делује као да „систем није заказао“, како нам је ономад поручила Ана Брнабић, већ као да систем уопште и не постоји и то не само овај званични систем – у то смо се толико пута већ уверили – него се распао и лојалистички систем за заштиту лика и дела Александра Вучића.
Можда ће у наредном периоду доћи до неког великог скупа лојалиста, ако до сада нису искрварили од превише заклињања на верност, али ће морати да поведу рачуна да не крену на окупљање између 11:52 и 12:07, јер може да се деси да налете на неку од бројних блокада на улицама широм Србије. И да заобиђу викенде. И радне дане у поподневним часовима, јер тад нон-стоп има неких протеста. У ствари, можда је најбоље да они тај скуп организују у своја четири зида, тамо где се заклињу на верност и пуштају крв. Јер било би мало чудно да се крвљу заклињу на неком тргу, пошто су тргови често већ обојени у црвено, па би тај гест могао да се протумачи као подршка побуњеним студентима и грађанима у акцији „Руке су вам крваве“. Још би само фалило да лојалисти пређу на „тамну страну“.
Али све је ово, на крају крајева, апсолутно небитно. Једино је битно да одговорни за трагедију у Новом Саду одговарају, да институције најзад почну да функционишу у складу са законом и да нам се никад више не понови власт која шаље насилнике и криминалце на децу зато што није у стању да прихвати одговорност за сопствене поступке.
Ненад Милосављевић/Радар.рс
