Све се руши, Шоле и даље одолева

Руши се стара зграда у Маршала Бирјузова, између Зеленог Венца и Кнеза. А на њој – Шолетов мурал. Легендарног голмана Југославије и Партизана, Милутина Шошкића.

Пошто често ту пролазим, гледам раднике како све руше, носе, али тај мурал заобилазе.

У почетку нисам обраћао пажњу, а онда је како је све нестајало питао сам се да ли ће и њега.

Нису могли Шолета.

Јединог нашег фудбалера који је био у репрезентацији света, до тада.

Можда су га гледали као деца, можда само слушали о њему,
Можда су им причали родитељи, или дедови.

Како да сруше легенду?

Како да сруше детињство?

Виеw тхис пост он Инстаграм

А пост схаред бy Стефан Симиц (@сс_стефансимиц)

Пролазим малопре, и даље је тамо.

Топао. Миран.

Као да му поглед још чува гол Југославије.

Боје су избледеле, али поглед и даље искрен, као онда када је стајао на црти.

Види се да је био поштењачина.

Шоле је годиште мог деде. То су они неустрашиви, предратни типови, који су одрастали у најтежим условима, где престанеш да се плашиш и од бомби, као клинац, а камоли од лопти, ко год да шутира са друге стране.

Шоле је имао три тешке повреде у каријери, прву одмах након пунолетства, где је видео шта значи када те сви забораве и отпишу. Причао је да се вратио из ината, да докаже да може.

Више од хиљаду пута стајао је међу стативама. Али ниједна утакмица није тешка као ова – да остане.

Деда ми је стално причао о њему.

Сваки пут кад бих одбранио, викао је: “Као Шошкић!”

Док гледам Шолетов лик као да гледам деду.

Деда ми је отишао пре 4 године, Шоле пре три.

Слике стоје, успомене стоје.

Као подсећање да је било тих типова којима ништа није било тешко, и нису питали колико кошта.

Све се некако мерило другачије.

Оним да нешто чиниш и за друштво, а не само за себе.

Мурал још стоји. И братство, и детињство, и време када се играло срцем.

Да ли још неко застане крај Шолетовог мурала, или се само гледа у телефон?

Шта значи он некој новој деци, која се плаше од лопте?