Сваки дан у овој земљи изгледа као доказни материјал. Док ходам међу руинама нечега што је требало да буде држава, а данас је импровизована сценографија за непрестано понижење, у глави ми се јавља иста мисао – Нирнбершки процес. Не у дословном, ратном смислу, али у духовном, моралном, цивилизацијском. Јер оно што нам се догодило није пука последица „околности“, него намерне саботаже друштва. И за то неко мора да одговара.
Најопаснија болест овог друштва није сиромаштво, није ни корупција – то су симптоми. Најтежа и најподмуклија болест је самилост – идеолошка губа која изједа одговорност и оправдава све: од крађе до издаје. То је веровање да је за све крив неко други. Да су патриоте само они који вичу најгласније. Да знање не вреди, да је истина ствар мишљења, а част реликт.
Самилост не мари за чињенице. Она изједначава џелата и жртву, злочин и закон, незнање и образовање. А највећи промашај наше самилости, нашег не разумног и не хришћанског опраштања, су они који су нас довели до ове тачке – људи који се заклањају иза народа, док га пљачкају и понижавају; који позивају на јединство, док сеју страх; који се куну у правду, а газе правни поредак сваки дан.
Време је за разрачунавање – не са оружјем, већ са истином. Време је да се именују одговорни, да се не ћути више пред лоповлуком, незнањем, издајом и моралном капитулацијом. Јер ко ћути – пристаје. А ко пристаје – саучествује.
Ова земља заслужује катарзу. Ако не можемо да имамо правду, хајде барем да имамо истину. Ако не можемо да вратимо све што је уништено, можемо макар да кажемо: доста је било.
Ђакон Бојан Јовановић
