Сузе „партизанових беба“ после нес(п)ретног пораза од АЕК-а, прецизније елиминације из Лиге Европе (Партизан је победио и регуларном делу и након продужетака али је елиминисан после извођења пенала) подсетила ме је на плакање којем сам на истом месту присуствовао пре скоро пола века. Тада су плакали навијачи.
Тог 9. маја 1976. године црно – бели су дочекали сплитски Хајдук и обзиром да су имали четири бода предности (тада се за победу добијало два бода) у Хумској 1 су били сигурни да би евентуални тријумфом обезбедили наслов првака и све је било спремно за славље али… Дрес Партизана тада су носили углавном просечни играчи са два велемајстора – Момчило Вукотић и Ненад Бјековић али су као тим деловали изузетно складно.
С друге стране Хадук је имао фантастичан тим. Одбрану се предводили Буљан и Перузовић а напад је био“страшан“, сигурно међу пет најбољих свих времена не простору бивше Југославије – Жунгул, Мужинић, Бориша Ђорђевић, Јерковић и Шурјак. Упрвом полувремену црно-бели у имали две-три шансе, а сплићани су дали два гола.
Своју доминацију гости су наставли и у дргом полувремену – (два пута су мрежу Иванчевића затресли Жунгул и Ђорђевић а у листу стрелаца уписали су се и Јерковић и Буљан). Сво то време, као и дуго по завршетку меча, навијачи су без престанка бодрили своје љубимце, певали и -плакали.
За ту подршку, до тада невишеној не само на простору екс Југославије су на крају првенства били и награђени- у последњем колу Хајдук није успео да победи ОФК Београд а Партизан је у ЛЈубљани голом Бјековића победио Олимпију и освојио титулу првака. Хоће ли и ови клинци бити награђени за своје сузе? Зависи то од много фактора.
Највише, наравно, зависи од самих „клинаца“. Има међу њима веома талентоване деце, има и оних других. Међутим, да би се (не само у фудбалу) успело потребно је 10 посто талента, 10 посто среће а све остало је „само“ рад. Биће у њиховим играма и успона и падова, али им тренер Срђан Благојевић мора стално понављати да ће се фудбал играти и сутра. Колико „сутра“ биће на насловним странама новина, гостоваће по разним телевизијама, подкастима… Постаће „звезде“, салетаће их разноразне старлете, „навијачи“ ће им нудити „заштиту“…
Да би о(п)стали на „земљи“ потребна им је подршка свих у и око клуба. Био сам пријатно изненађен када сам видео више од 20.000 навијача против АЕК-а, али бар исто толико их треба бити и против Олександрије, Напретка, Спартака…О томе каква је разлика играти у Будућности (или било ком другом клубу) и Партизану, о животу у Подгорици (или били ком другом граду) и Београд из прве руке може (и мора) да им објасни Предраг Мијатовић.
Шта све са собом носи „заштита“ коју им нуде „навијачи“ може (и мора) да им објасни Данко Лазовић (Земунски клан).
На крају, заправо пре свега ове младиће треба задржати бар две-три године и ту настаје главни проблем. Где и како набавити паре? Од продаје улазница, ТВ права, спонзора… тешко. На „помоћ“ државе не сме се (и не треба) превише ослањати.
Ја не видим решење, али сам верујем да има паметнијих и способнијих који ће успети да пронађу излаз из овог зачараног круга. У том случају сигуран сам да ће и сузе „партизанових беба“ бити награђане као што су биле сузе навијача с почетка приче.
Жива Векецки (Извор: Данас.рс)
