Моје осећање после свега што сам видела да се дешавало у Сремској Митровици, није љутња, већ огромна туга.
Већина тих људи која је била на скупу су за друштво невидљива групација. Иза њихове агресије стоји видљиви страх. Не мислим само на конкретан страх од Вучића, Додика или СНС-оваца. Ту је свеприсутан страх од тога да нису у стању да преживе, да су небитни, незаштићени и константно угрожени.
Ти људи су тренирани да немају право на своје достојанство већ треба да одбране достојанство неке власти која их је убедила да су баш они њихова једина држава и сигурност. Смеће и уринирање, све што је остало иза тих људи говори о томе да кад људе третираш као стоку, они постану стока. Ако толики број људи доведеш у мало место и не обезбедиш им тоалете, избациш их из аутобуса до ког они и не знају како да се врате, даш им новац који они неће трошити већ понети као зараду, једући за читав дан тај сендвич, онда добијемо агресију избезумљене звери.
На крају људи који су наручили њихов долазак, плативши то новцем грађана Србије и Републике Српске, одлазе у бесним аутомобилима, док колоне изгубљених покушавају да пронађу свој број аутобуса у мраку. И кад се све заврши, остане пустош и ђубре иза њих. Мислим код многих, и у њима. Мени је све то туга велика. У другачијим околностима и односу државе и друштва према тим људима, мислим да би се већина њих (не сви) другачије понашала.
Студенти с друге стране пешачећи кроз мала места и села, загрљајем и поштовањем враћају достојанство тим невидљивим људима, чинећи их вредним своје пажње. Искрене пажње неког другог човека. Отуда толико суза и радости.
Бранислава Илић, драмски писац
