Мит за митом од Раста Немањића, преко Николаја Велимировића, од Јасеновца до савремених светаца
На молбу мојих пријатеља и пратилаца, ево да поновимо текст који сам приредио пре извесног времена.
Највећи непријатељ Срба после промаје јесте – митоманија. Она се врло често користи од стране високих државних и црквених званичника у циљу обмане, јефтиних политичких поена и, што је најгоре, ширења мржње – како националне, тако и верске.
Зато ево неколико чињеница.
Често себи постављам питање – како би Србија данас изгледала да смо ипак изгубили неку битку или рат, кад смо се данас, као дежурни победници, свели на границе три Мораве. Авантуризам, митоманија и лични интерес појединих групација најбољи су и најтачнији опис стварног стања у Србији.
Две вести прошле су кроз српске медије готово неприметно, нажалост. Прва: украјинска влада забранила је деловање Руске православне цркве (читај: секте) на територији Украјине због терористичког и непријатељског деловања. Надам се да ће овај талас доћи и у наше крајеве. Уосталом, СПЦ се већ деценијама понаша више као политичка институција него верска.
Али задржаћу се на другој вести – јер ће СПЦ свакако ускоро добити оно што је заслужила.
Ко је задужен да напокон демантује бројне неистине?
Ако је тачно, Влада Србије отвара уред чији би посао био, осим првенственог застрашивања страначких кадрова, и демантовање свих “неистина” о Србији у страним медијима. Биће занимљиво посматрати како ће се рушити митоманија – главни стуб и ослонац српских лажи које се шире кроз образовни систем, Српску православну цркву и разне провладине организације.
То би требало да изгледа овако:
На српском двору у XИИ веку јело се златним виљушкама – преносе страни медији.
Уред би то требао одмах демантовати: “… поштовани, писани трагови о употреби виљушки у Србији појављују се тек у XВ веку. Најранији писани докази о употреби прибора за јело код Срба потичу са двора Стјепана Вукчића Косаче (1404–1466).”
Такође, Ивица Дачић, министар Републике Србије, јавно је изјавио да је Стефан Немања потписао уговор с Фридриком ИИ Барбаросом 1189. године, а Барбароса „ставио палац на њега“. Међутим, та изјава садржи више нетачности – јер српски владар и немачки цар Светог Римског Царства нису потписали никакав уговор, а друго – обојица су знали да пишу и читају.
Ако неко у иностранству објави да је српски јунак Милош Обилић убио турског султана на Косову, Уред би требао одмах послати оштар одговор: “… господо, то је лаж. Милош Обилић није могао никога убити јер – није ни постојао. Обилић није историјска личност.”
Или, ако неко напише да је кнезу Лазару одрубљена глава на Косову: “… не лажите, није истина. Лазар је ухваћен неколико дана након битке и тада погубљен. Одрубљивање на бојишту је део епске митологије.”
Српска победа у Косовском боју прослављена је у цркви Нотр Дам у Паризу, пишу неки страни медији. Уред би требао одговорити: “Тај мит је лажан и измишљен. Историјски извори кажу да звона цркве Нотр Дам нису звонила 1389. године, већ 1395. године након битке код Ровинама (на територији данашње Румуније), када је мађарски краљ Жигмунд Луксембуршки победио војску султана Бајазита И.”
Бојан Јовановић
Свети Макарије и Мехмед-паша Соколовић – нису били браћа
Још један популаран мит: Мехмед-паша Соколовић обновио је СПЦ 1557. године и био рођени брат патријарха Макарија. Погрешно. Свети Макарије и Мехмед-паша нису били рођена браћа – највероватније даљи рођаци, ако и то. Исто тако – Мехмед-паша није био велики везир 1557. године када је СПЦ формално обновљена. Тада је велики везир био Рустем-паша (од 1555. до 1561). Обнова Пећке патријаршије јесте важна, али мотиви нису били духовне природе – већ управно-политички, како би се на Балкану лакше контролисао православни живаљ преко јединствене верске хијерархије.
Мит о Јасеновцу – жртве се по потреби увећавају
Број жртава Јасеновца постао је политичко оружје. Научне и међународно прихваћене процене броја убијених у Јасеновцу крећу се између 77.000 и 100.000 људи, од чега је највећи број Срба, али и Јевреја, Рома и Хрвата. Међутим, кроз митоманију у српском наративу, та бројка се увећава и до 700.000, па чак и милион – без озбиљне документације, најчешће из политичких разлога, зарад сталне виктимизације и демонизације суседног народа. Овакво манипулативно претеривање не само да не поштује стварне жртве, већ доводи у питање веродостојност аутентичног страдања. Тиме се отвара и опасност – да се реални геноцид релативизује због политичке пропаганде.
Мит о Дражи Михаиловићу – од осведоченог колаборационисте до „мученика“
Дража Михаиловић, вођа четничког покрета током Другог светског рата, у српском колективном сећању је временом преображен у „патриоту“ и „жртву комунизма“. Међутим, историјски документи јасно указују да су четници сарађивали са италијанским и немачким окупаторима, учествовали у злочинима над цивилима у Босни, Санџаку и Црној Гори, као и у етничком чишћењу муслимана и Хрвата. Упркос томе, у новијој српској митологији, Дража се приказује као неправдено погубљени борац за слободу. Заборавља се да су савезничке (британске и америчке) обавештајне службе током рата престале да подржавају четнике управо због њихове сарадње са окупатором и преусмериле помоћ партизанима.
Мит о Николи Тесли – “српском научнику из Америке”
Тесла је неоспорно један од највећих умова модерне науке, али начин на који га Србија „присваја“ често је далеко од реалности. Тесла је рођен у Смиљану, у тадашњој Хабсбуршкој монархији, данашњој Хрватској. Иако је по пореклу био Србин, Тесла се никада није декларисао као „српски научник“, већ као амерички научник, и живот провео далеко од Србије, у САД. Никада није посетио Београд (мада јесте примио представнике Краљевине), није сарађивао са српским научницима, нити био део српске научне заједнице. Ипак, мит о „српском генију“ користи се као утешна компензација за дубоку научну заосталост Србије данас. У том наративу, Тесла је увек „наш“, али се ретко помиње да је био изразито антинационалиста, да је мрзео политичаре и рат, те да је одбио да се бави политиком.
Тако мит за митом – од Раста Немањића, преко Николаја Велимировића, од Јасеновца до савремених светаца. Српски мит је леп, заводљив, поучан – и део наше историјске прошлости саткане од маште. Али ту машту мораће да распрши неумољива сила научне истине и чињеница – ако већ не ради просветљења народа, онда барем због очувања достојанства једне нације у савременом свету.
Бојим се да ћемо ускоро пожалити што смо допустили да нас воде митови, а не разум.
