Пратим преко медија драматичне студентске блокаде као оруђе за долазак до правде и истинске демократије. Навијам за победу младости и новог ума на Балкану. За ренесансу институција. Бринем о исходу јер је то можда задња шанса за другачије и боље у првој половини 21. века. И то не само за Србију већ шире, као пример и као нада, јер политичка корупција је у епидемији и покушава брзо да поништи трагове свих жртава које су настале њеном заслугом, а спремна је на све.
Зато је важно да се њена захукталост, безобзирност, брисање компромитујућег, заустави поново и поново на 11.52.
Студенти су ново лице те земље, и видим паметнији су и храбрији него моја генерација у јуну 1968. Ипак, тада сам драматично променио разумевање живота, политике и истине.
Факултет драмских уметности, који се тада звао Академија, био је веома видљив у свему томе. Хтели смо, можда наивно, неку нову и другачију Југославију. Имао сам скоро 20 година. И тада а особито сада, веома сам поносан мојим Факултетом драмских уметности.
Скопље, од којег до Београда има 440 км, као да је отпутовало негде веома далеко и вести из суседства се тек спорадично појаве на тв, као да нас се то не тиче, и не утиче и на наш живот и стање.
Слободан Унковски (Извор: Радар.рс)
