Студенти тренутно држе фантастичан час „званичној“ опозицији. Прво, како се организовати у 21. веку, у доба дигиталних медија и „предузетничког активизма“ (ентрепренеуриал ацтивисм). Сва координација је на мобилним телефонима. Постоје врло јасни принципи понашања/„мантре“: буди миран док се силеџије на тебе деру, претећи ти се уносе у лице и псују све по списку; чим почну да туку, крени на њих масовно, у истом тренутку, са свих страна, јасно им показујући да су прешли границе. Пошто су у питању кукавице, чим се суоче са организованим бесом групе, побегну.
Студенти имају дистрибуирану организацију, тешко је идентификовати лидере. Его седи на задњем седишту. „Сви смо ми Валтер“…
Трећа лекција је из комуникационе стратегије. Уместо будаластих, нереалних и магловитих захтева претходних грађанских протеста – који су очигледно били неиспуњиви за овакву власт – студенти врло мудро ударају режим истим оружјем који и он често користи: легалност. Студенти врло добро разумеју принцип „тачке парања“: наћи једну или две једноставне ствари, чворишта, које је врло тешко оспорити без рушења пажљиво грађеног мита о „умереном“ и „легалном“ режиму, али које – ако се остваре – почињу да парају ту пажљиво конструисану паукову мрежу привида.
- Учините уговор о реконструкцији новосадске станице јавним.
- Ухапсите и осудите кривце за трагедију.
Једноставно. Директно. Релевантно. Неизбежно.
Ово је „шах“ потез за режим. Уговор (сем ако се не фалсификује, на шта мора да се пази) не смеју да објаве јер ће се оголити његова коруптивна и нестручна природа.
Стварно хапшење и осуђивање одговорних је још горе јер би режим својим чаушима показао да је ризик сарадње са режимом сада превелики, да режим слаби, а и разне друге изузетно непријатне ствари би се појавиле на суђењу када би неки оптужени – шокантно отргнути са државне коруптивне сисе – одбили да буду жртвени јагањци и одлучили да у пропаст са собом поведу и један део режима. Нису они рачунали на затвор када су се учлањивали у странку…
Суштински, режим не сме ништа стварно да уради на ову тему и то студенти знају. А опет, одбијање ова два врло здраворазумска захтева такође скида лак са режимске пропаганде и огољује његове праве боје: кич розе, крваво црвену и гробљанску црну. Пинк, крв и мрак. То је стварна застава Србије. Љушти илузију. Пара мрежу обмане.
Има још светла.
Текст: Лазар Џамић/Радар.рс
ФОТО: Фонет/Марко Драгославић/Милена Влајић
