Даница Грујичић је име које у медицинским круговима изазива поштовање. Врхунски неурохирург, професор, ментор генерацијама, стручњак чији је рад признат и ван Србије. Свако ко је учио од ње зна колико је прецизна, колико захтева квалитет и колико је посвећена пацијентима.
Ипак, када тај исти стручњак уђе у политичку арену, ситуација се мења. Грујичић је била министарка здравља од октобра 2022. до маја 2024. године, са амбицијом да трансформише српски здравствени систем. Најавила је обнову мрежа, дигитализацију, бољу организацију, враћање породичних лекара у четврти, реновирање породилишта, запошљавање младих кадрова.
Случај који сам лично видела, гостујући са њом у емисији, показује колико су те иницијативе биле утопијске. Када сам јој рекла да нема лекара на бироу и да немамо кога да запослим, одговор је био: “Па ја сам другачије обавештена.” Када сам јој указала да је Хелиант, систем који представља електронски картон пацијента, уведен у неким деловима Србије још 2015. године (у Војводини), док у великом делу остатка земље још увек не функционише, одговор је био: “Па биће.” Питам се о каквом умрежавању и дигитализацији причамо кад половина болница још користи папирне картоне, док друга половина комбинује папир и компјутере, а ми у пракси водимо евиденцију углавном компјутерски.
И док је Даница улазила у свет политике, вероватно је веровала у оно што јој је председник и политички врх обећавао. Стручњак који разуме мозак и живце можда је веровао да ће систем реаговати колико и људски организам под њеним скалпелом. Најављивала је реформе, обнављање мрежа, дигитализацију, запошљавање младих лекара — све у нади да ће политика омогућити оно што медицина тражи: прецизност, ред и континуитет.
Али политика није неурохирургија. Обећања су се сударала са бирократијом, недостатком кадрова, деценијским заостатком у инфраструктури и реалношћу да се у великом делу Србије још и данас води евиденција папирно. Њена веровања, колико год искрена, нису могла да промене чињенице. Оптимизам и поверење у политички врх претворили су се у приче о утопији – лепим, али недостижним.
Ово не умањује њен изузетан ауторитет у медицини. Напротив, свака част на научној каријери и глобалном реномеу. Али политика је сурова игра, и стручност у једној области не гарантује успех у другој.
Данас је Грујичић поново на политичкој сцени, сада као председница Социјалдемократског савеза (СДС), странке која се позиционира центар-лево и покушава да понуди алтернативу разочараним бирачима СНС-а. И док је њена стручност неупитна, питање остаје исто: колико политика дозвољава простор за реализацију амбиција, а колико остаје само прича о утопији?
Можда је највећа лекција коју можемо извући да чак и најбољи стручњаци, када уђу у политику, могу да погреше – али то не умањује вредност њиховог рада у пољу у којем су заиста мајстори.
др Светлана Цвијановић
